Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

46 _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

јој је у том влада и већина у сусрет изашла, (на једној претходној конференцији посланика либерала), да се, најпосле, да одушке тој навали. У скупштини је, после, при начелној дебати била борба још само о мери тих нових жеља и потреба народних — јер је опозиција, као неодговорна за правилни ток послова, ту меру проширивала до што већих граница, наравно са крајњим смером неповерења према влади. Ту је, у једно, била и додирна тачка целог отпора; јер, док је већина и сама наглашавала извесне нове потребе, није их узимала као полугу за издизање владе, већ на против као жељу, која се има решити у пуној сагласности с владом, којој се изјављује и пуно поверење.

И влада са своје стране није спорила потребу исправака у закону за одужење дуга, и из њене средине пала је чак и једна жртва: пред отварањем дебате о адреси, прочитан је у Скупштини 16. нов. указ, којим се уважава оставка Владимиру Јовановићу, примерноме министру финансија, на чије место долази за министра финансија Илија Маргетић, председвик Главне Контроле, човек истина мање стручан и теоретичар, а више практичан и уважен стари чиновник финансијске струке. Сем тога рад око адресе у одбору обухвата још дуже време: од 8. до 15. новембра, када је — Како у току дебате сведочи члан одборске већине Коста Алковић — „одборска мањина нашла за нужно, да за све време рада одборскога ћути, и тек пошто је адреса већине усвојена, поднели су нам готову адресу“. То је била она тактика: ти мисли што мислим, а ја знам што знам! Да овде никоме није било до компромиса, и да је он по томе био искључен, по себи се разуме. Представници мањине штедили су своје разлоге за јавност, за Скупштину. Ту су они, доиста, у пуној мери учинили употребу од свога права, и са много умешности.

Ми не можемо, разуме се, улазити у све перипетије, које је узимала дебата о адреси од 16. до 20. новембра, у којој је опозиција, са свим природно, налазила тако богато поље за своје истицање.

Са гледишта каквог будућег писца, који буде тражио генеалошку везу политичких идеја у нас, и за разумевање многих будућих догађаја, којима идемо на сусрет, нама би било угодно изнети говоре и мисли миогих чланова тад. опозиције. Али се тога морамо отказати, ако с ничега, а оно с обзира пространости. Ко то хоће ближе да зна, има на расположењу саме протоколе скупштинске. Но истом ћемо циљу послужити, ако се, од сад будемо држали центра дебате; а тај је центар и овога пута оличен у личности Председника Министарства. На владу су биле управљене све стреле опозиције, отуда су оне одбијане, и главну улогу имао је ту шеф владе —- Јов. Ристић, Доиста, мора сваком дубљем посматраоцу полит. догађаја пасти у очи: да и за бурних времена „Акционог Министарства“ и сад, после свршених ратова, сав интелектуални, усмен и писмен рад, а нарочито у скупштинским дебатама, стоји