Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

68 жив. ЖИВАНОВИЋ

гање заслуга лично Јована Ристића, и шта је он учинио држави и народу српском за време његовог држав. рада и „предлаже да се о овоме више не говори, но да се усвоји по предлогу и мишљењу одборске већине, с тим: да се г. Јов. Ристићу, на личност дода још 5.000 динара (Вичу: Врло добро! Усваја се!)“.

Одмах затим узима реч Председник Министарства: „Ја имам, изјави Ј. Ристић, одмах да се оградим од предлога г. посланика лепеничког. Ја, може бити, не бих устао да говорим, кад не бих видео, да ствар постаје озбиљнија тиме, што је знатан број посланика устао да га у његовом предлогу потпомогне. Ја молим Скупштину да га не ставља на дневни ред, јер кад би Скупштина тај предлог усвојила, ја не бих могао примити понуду. Ако сам ја што привредио овој земљи, то ми је била дужност: прво као Србину, друго као сину ове земље, кога је она о свом трошку издржавала, и најпосле као чиновнику. Морам да молим, да се од тога предлога одустане; јер кад би то био предлог, који би се мога звања тицао, ја не бих имао права да говорим, али пошто је овај предлог везан за моју личност, ја морам да говорим и да вас молим да га не узимате у претрес.““

При позицијама буџетским на пензионисање и унапређење чиновника, дошло је до интересантних изјава, опет од стране Председника Министарства.

„Говори се — вели Ристић — да пензионисање бива из по"литичких узрока. Вама је познато, да по другим уставним земљама, кад се промени влада, промене се и многи чиновници, који заузимају места од поверења. И то се правда тим, што влада мора да одговара, па кад мора да одговара, она мора да има људе сасвим поуздане. Код нас то не може да буде, да се променом владе и чиновници мењају. Колико би то било у смислу уставности, толико би с друге стране имало неповољних последица за земљу; али не одричем да се по кад што може догодити, да се стави у пензију и који непоуздан чиновник, који своје старије несавесно служи. Но од тога се чини употреба што може штедљивија (одобравање)“.

На примедбу, пак, известиоца мањине Николе Пашића „да не треба за ову годину аванзовати нарочито, што је 1876. год. много аванзовано (Чује се: Није истина, то је било у 1874. години) — узима реч опет Предс. Министарства и даје ову изјаву: | „Ми смо дошли на владу у августу 1875. године, а одступили смо после месец дана, и у том времену није било никаквог унапређења. За тим смо опет дошли на владу по Ђурђеву дну 1876. и, господо моја, изузимајући војне, од цивилних чиновника, ја не верујем да је и један унапређен, док је прво ратовање трајало, све

1 Предлог о додатку још 5000, после овакве изјаве Ристићеве, напуштен је а она буџетска цифра од 5052, наравно, одобрена, пошто је везана не за личност но за звање, и уживали је као додатак председници министарстава и пре и после Ристића, — па доцније и сам Ник. Пашић, који је у дебати приметио да га ваља одузети Ристићу, што је доброг стања.