Pozorište

АИ ОУ

о) #06

ју

лаж

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Чаша воде“.) У среду 12 јануара гледаемо на нашој позорници „Чашу воде“. Војвоткињу Малброву представљала је г. Ружићка. Охолост, жељу да влада, љубомору и после тежњу за осветом врло је лепо изнела на видик у својој војвоткињи. Још да је била развила мало више финоће у разговору с Болинброком, кад га оно пеца и кад му доскаче, то не би имали шта игри јој замерити. Г. Ружић као Болинброк био је врло добар. Све цртице болинброкова карактера лепо је извео, осим што му неје увек пошло за руком, да изнесе и државника, политика, коме је само до тога стало, да до владе дође, а не бира средства, која воде тој цели, и који ти се баш онда измакне кад мислиш да си га ухватио. Према томе мислимо, да државник, таког кроја, као што је Болинброк, не ће се спуштати на колена и на своме шеширу предавати војвоткињи папире, које је она у својој љутини на земљу испустила. Тај тако звани „театр-ку“ могао би изостати, па ма да је то баш и на другим већим позорницама у највећем јеку. Ту је доста, ако Болинкброк подигне хартије, па ако их саркастичним осмехом пружи војвоткињи, а ова да их прими, претећи му руком. То би било, по нашем мишљењу, много карактеристичније, а боље би приличило целој ситуадији. Краљицу Ану, ту слабу жену, која се „не зна разљутити“ и коју тек љубомора може мало да оживи, добро је схватила г. Маринковићка. Нека, се још потруди, да је и добро изведе (а то се тек тврдом вољом и непрекидном студијом може постићи) па ће одмах више ваљати и себин другима. Ебиганлу је приказивала гђца Л. Маринковићева. Кад узмемо, да је ова наша млада глумица тек почетница, то можемо са игром јој задовољни бити. Док се мало боље одомаћи на позорници, то ће моћи више пазити, да обележи и прелазе из једнога осећаја у други. Мешема је играо г. Лукић. Према Мешему писац је био маћеха, па с тога баш и ваља приказивачу мешемовом да накнади оно, што је писац тек слабо изнео, а то је: да буде „мио и драги љубави достојан.“ Ако тоне уме бити глумац, то не ће моћи нико поверовати, да су се могле три женске, различита кроја и соја, у њега заљубити, Што г. Лукић неје могао то бити, морамо му одбити на младост и на то, што је још почетник у глумачкој струци. Нека се „учи и мучи“ па ће поред свога лепог дара далеко моћи дотерати у приказивачкој уметности. Још нам ваља и то споменути, да су г. Ружићка и г. Маринковићка овога веч ера и по сјајном оделу биле „праве велике тоспође“. —

ПОЗОРИШТЕ.

· (Народно позориште у Београду.) Омладински лист „Млада Србадија,“ који је о београдском позоришту готово годину дана, ћутао, проговорио је 6 њему у последњем свом листу, између осталога, овако :

„једва се један пут скиде са прсију народног позоришта, у Београду мора, што га је гњавила читаву годину дана. Још од пролетошње „побуне“ у позоришту, ми га већ почесмо брисати из рачуна; а не бисмо ни имали да јављамо друго до несрећне и непрестне пекушаје...

„Протоколи лањске народне скупштине сведоче, да је одборска управа у позоришту замењена чиновничком „интендантуром“ само ради покушаја, еда ли ће под оваквом управом боље бити, Па шта би; Пристрасна и ћудљива управа учини, да најбоље снаге позоришне или отидоше или се спремаху да кроз који дан одлазе. А управа, међу тим, неје кадра била да подигне илида пронађе какве нове снаге. Лични и политични догађаји једино довели су јој сами у шаке два приновка, који доста дају и обећавају.,..

„Ни са позоришним делима неје ове године било боље. Класичка дела готово су иштчезла са позорнице. Брза понављања са свим обичних дела и опет су започела... Док је у одбору радила здружена снага, могло је бити доста руку, које су дела прегледале и удешавале; а сад на позорницу нашу почеше се на један пут увлачити и Фантастичне, противуприродне и противнаучне појаве, и то не у шаљивим него у озбиљним делима !

„Једва се сад, после великог чамљења, указа на позорници „Јан Хус“, чешки борац противу црквене тираније, од К. Тила, — и позориште се одмах напуни гледаоцима...

„Новоме управитељу, М. А, бимићу, који је књижевноме свету познат са својих превода позоришних дела, ва своје заузетости у позоришним одборима још онда, кад неје било сталног позоришта, у Београду, и који је иначе познат са своје правичности и разборитости, — ма колико да можемо честитати, што му је претходник оставио у наследетво богат низ дела, која ишту поправку; ипак му се не може много завидети, јер му је претходник, поред овога, оставио у наследство за целу ову годину још и — исдрпену касу!“

Издаје управа српског народног позоришта.