Pozorište

ду

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Други концерат гђце Јованке Стојковићеве.) Патриотском осећању наше слављене уметнице имамо да захвалимо, што смо имали ту радост да чујемо по други пут дивну свирку њезину 27 априла. Приход другог коцерта беше дар српкиње уметнице позоришту народа њезина, а свирка тога концерта, дар новосадској публици, која је усрднодочекала а, с одушевљењем испратила своју вредну уметницу. Изврстан музикалан дар, необична хитрина и поузданост у свирци, дивотан, пун живота израз и изванредно памћење младе девојке, која је тога вечера свирала на памет највеће музикалне пијесе, очараше листом њезине слушаоце п стекоше јој на крају тако бурно и одушевљено признање каквога, још уметник у нашој публици није пожњео.

Корпертискиња је свирала тога вечера „драматичку фантазију о Лучији,“ што ју је компоновао Лист, једно дело туно каприса и техничке тешкоће, како само Лист може да лапише, дело које захтева, потпуну самосталност леве руке и необичну брзину десне. Њојзи је следовала бетовнова Ууајае соната. (С-Аиг, ор. 58), која се са своје лепоте може уврстити међу прве умотворине славнога компонисте. Обе пијесе изведене су тако, да би могле служити на част првом уметнику. Оеобито чисто п лепо беше изражена тема у ронду исте сопате, нарочито на крају где је пропраћа трилер. Бољи израз може само зависити од инетрумента, прсти не могу већ савршенија израза дати. Небројно пута изазвала је публика уметницу после ове пијесе.

За тим је наша позоришна дружина престављала, шаљиву игру „Љубав није шала“ у доста узнемиреној кући за то, што се беше разчуло да је пожар у вароши. Али публика не хтеде прекидати свога уживања, него остаде мирно седећи до краја. И за цело није се кајала што је остала, а уметница видећи у томе изванредну наклоност публике к њезиној свирци, коју не моташе скренути ни магновена опасност, одсвирала је други део концерта, с пуним одушевљењем. Најпре је свирала једну арију с Фантазијама из мопцартовог Дон Хуана; за тим из шуманове „Крајзлеријане“ 1. 5. и 8. број, а на крају „српске народне песме“ од Корнела, Станковића. Дивна баритонарија, што је пева Дон Хуан таштој Марпелини, изражена је на гласовиру 6 толиким жаром, колико га само гласовир може дати, и ту имадосмо као у шубертовим песмама прилике да познамо вредност пзраза младе уметнице као што смо у сонати познали потпуну самосталност претију и сеновну студију педала. — Шуманова

|

КО»

82

сна

и во,

је музика вавек узбуркано море гласова, као што беше и душа ђенијалног компонисте. Мало има уметника, који негују његову музику јавно, ваљда зато што знају да то није лака задаћа,и ми се поносимо.

што је међу њима Јованка Стојковићева. Корнелове

су песме оживиле под претима српкиње уметнице, тако, да би и самога компонисту могле очарати, као што су нас очарале. Још не чусмо наше песме тако изражене, и сад тек појимамо дивну лепоту њихову. Иза оваког програма и оваке свирке, разуме се да је аплауз на свршетку био огроман, Овога пута нисмо ни смислили бројати, колико је пута уметнила изазвана. јер тога беше и сувише. Кад се покупило силно цвеће што је из публике летело око уметнице, предадоше јој Јов. Бошковић и А. Јовановић лавров венац скован од сребра и искићен народним тракама, и том приликом поздравио је први сестру српкињу у пме њезине браће. српске омладине. „која тежи за сваковрсним напретком.“ Полазећи из позоришта испратила је наша омладина, своју уметницу буктињама и лампионима све до њезипа стана и опростила се с њоме песмом и свирком. Да богме да је горко растајати се с таквом српкињом, која очарава своју браћу и неодољивом силом своје уметности и чедним девојаштвом својим, али — уметник припада целоме свету. Она иде да одужује свој дуг човечанству, које ћеје без сумње свуда усрдно примити, тим усрдније што су јој браћа да дому искреним признањем својим оснажила млада уметнички крила за велики полет, који је чека. А нама остаде трајна успомена на сретне тренутке што их проживесмо обасути дивотном свирком наше миле сестре уметнице,и утеха;, што нам је ули у срце наш песник Лаза Костић: да ће нас за време растанка нашега слава, потеећати на милу нам вестру у даљини — Јованку Стојковићеву. пл: Песма, којом је гђпа Јованка Стојковићева У другом концерту поздрављена, гласи овако;

Ти ћеш поћи;

Прими ће те сва туђина пуста, Странски ће им зборит твоја уста, Али твоји прсти

Збориће им српски.

Ти ћеш поћи;

Ал из нашег санка

Никад, Јанка! 5

Па кад опет буде чула ружа Ђурђевскога ~) прижељак славуја, Помислиће наша жељна душа,

Да је какав звучак твојих струја, Те самохран жељано спомиње Живо јато срећниј својих друга, Што их храни зраковита рука

И његове и њихне богиње.

Ти ћеш поћи;-

Прими ће те сва тућина пуста, Странски ће им зборит твоја уста. Али твоји прсти

Збориће им српски.

%) Први је концерат био на ђурђев дан.

Издаје управа српског народног о аи с