Pozorište

АИ ВАЧ УЉА

клетва, руковање и све што спада овамо; Све'се то. мора, ма стојао човек лево или десно на позорвици, чинити десном руком; ако се пак предузима какав чин, где је све једно употребала се десна или лева рука, ту се онда мора при кретању ва лево употребити лева, а при кретању на десно увек десна рука. Овамо спада 1, пр. рукољуб. Кад стоји женска с леве стране од мушкарца, то се овај те жевске ухвати десном местотлевом руком, = а то онда изгледа пестретпо и није но мало

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Социјалне демократе“, шаљива итра у три чина, по Гирнтовој новели : „Оле ЗостајаетоКтајев“.) — (Свршетак).

Но сликару Рексу (т. Ружић), који је са својим ремедијом тако насео био, у толико је било лакше сносити тај „пех“, што га је делио са својим добрим познаником, сликаром Вајсенборном. П ув овога се, пошто је и њега Рекс Кеглу као социјалног демохрату приказао, овај последњи „као пијавица упио“. Но то овога као да није баш грозно тушшрало; њега су чари лепе професорке са свим за се заузеле биле. Он се ловери Рексу, овај му обећа, да ће му на руци бити, да професорци своје осећаје може рећи. Рекс је наиме узео на себе мисију, да дотле професортину сестру забавља, докле би Вајсенбори код професорке до речи мотао доћи. Но наједаред нам се из Рекса пзчаури неколегијалан, пнегалантан човек. Неколегијалан био је у толико, што није по обећању свом делао, него се брже боље пред професорком о свему излануо, а овој опет Вајсенборнова наклоност према њој, осим тога што би је навела на прекршај седме заповести, још јој и с тота није годила, што би иста покварила све планове, које је ону у тишини тако дивно била сковала,ш који су се базирали на мождањем браку између Ва:сенборна и њене сестре Олге. Негалантан је био Рекс према своме познанику у придевању епнтета. Једном му је приликом дао тако крупно име, да се човек заиста мора чудити јагњећој нарави Вајсенборна, који се на ту реч задовољио са песвестицом, а није дигао парницу због увређене части. Већ је то друго што код порезника. Он је она спитета, којима га је „фрау Хене“ (гђа Ружићка) немилице частила, већ морао и зато примити, што су иста тевла из уста једног члана нежнијега пола. Но онај епитет, што га је Рекс Вајсенборну приденуо, пмао је и споје добре стране. Вајсенберн њиме, као ладним тушем поливен, кренуо се са странпутице, којом је лошао, па се вратло на прави пут, на пут к срцу професоричине сестре Олте. На тај исти пут је дотле Рекс посуо мало трња, али Вајсенборн је пшак, ма и са мало раскрвављеним табанима, приспео до цели, до срца Олгиног — пе до срца, јер то је већ давно његово, било, (него 'до руке: Олгине, Кегл је међу

да лако навести да руку

лепо Г Исто се тако радо служимо десном руком

кад што " хоћемд с леве стране да узмемо, или да дајемо. А то је са евим погрешно.

Али нессамб-за позорницу, и за живот је пужно, да, обадве руке па једнако извеџбамо, Премда у животу немамо увек публику пред собом, "илак је у друштву имамо око себе, и веома је неспретно, и; ви малоне. стоји лепо, кад седећи за столом узимамо шољу теја, или друго што са леве“нам стране == десном руком.

По О. Гутману.

По 5

(о Мо >

тим,

увидивши да му „бешвихтигунг“ не носи плода, окренуо био друге ните према содијалним демократама, који су дотле у индигнираној расрђеној удовици Хени добили прираштаја,. који баш није оно за презирање. Полицајни саветник Шел (т, Зорић) сазпавши; да, је тај развикани социјална демократа, Рекс, кога је он познавао, извукао је јадног Кегла из заблуде и таме, у коју се сиромах и нехотице сурвао бпо, те тако цела забуна не донесе штете ни тобожњим социјалним демократама, ни професору, ни професорци, ни“ њеној сестри, само што доведе до „разлома“ између дотадашњих добрих пријатеља: порезника и удовице,

Жеивост дијалога већ смо напоменули; иста је и појединим сценама и целини радње необичне дража давала. Она је јелина н помогла, да се при развијању програма социјално-лемократске секте од стране Рекса — овоме се да богме тај програм на шалу мора одбити, озбиљно та није могао узети — слушаоци нису заплашили тог иначе по себи доста, сувопарног предмета. Помоглису томе још и неки Рексови додаци том програму којима се публика слатко насмегала. да дражење живаца на смеј побринула се између осталог још и испрва „љубведостојна“, за тим, кад је из флегме изашла, права аспида, удовица Хене, коју је тђа Ружићка и одговарајућом маском и драстичном игром достојно заступала. И остале улоге, које. су ту мање више све „благодарне“, са свим су одтоварале и наравимл рутини појединих репрезентаната. Једино Вајсенборн као није са свим за г. Добриновића. Већ смо на своме месту признали, да у т. Добриновићу имамо ваљапа комичара. Већ је његова одмереност, непретеривање у игри похваљена била; отети не да, али

то му се за улогу „швермера“ Вајсенборна није био створен: сваки покрет његов, сваки корак издавао га, је, да се миче у регијонима, на које још није свикао. — Г. Рајковић имао је'тога пута необично „срећно вече“: ни једног пасуса не беше у целој улозп, што га није г. Рајковић прецизно знао обележити. У томе можда и лежи форе истога глумца, да и најмање ниансе удостојава своје пажње и труда, а при том прак никад не малакше, нето у том детаљирању остане конзеквентно све до краја. То је узрок да су:тледаоци у њему некако сигурни, да имају вере уњ,