Pozorište

|

ли 158 дахллА

упуштали смо се мало дубље у претрес оних, који су ради да утуткају мало и „свога масла“ у стране производе. Овде хоћемо само да кажемо, да би и за „Мамицу“ много боље било, да је остала само преведена, а не и посрбљена, пошто јој није уливен српски тип. да публику је са свим свеједно, звао ли се јунак Мита Савић, или имао какво мађарско име; њојзи је до ствари и до језгре, а не до имена.

У пријатну нам дужност (према горњој непријатној) спада рецензија о приказу глумаца. На првом месту морамо споменути саму „Мамицу“ (Станићку), коју нам приказа гђца Ј. Пошовићева. У тој улози беше гђца код куће, као риба у води. Ми заиста долазимо у неприлику, шта да хвалимо пре: гесте, нагласак, кретање, модулацију, или пластику. Беше то потпуна округлина без хпапавости, (без сувишности, без оскудице. Не кажемо, да су те улоге свагда пријатне и благодарне по приказиваче и њихове унутрашње осећаје, али их просто мора бити. 0 тога и заслужује свако признање она снага, која и улоге те врсте решава на задовољство публике, а и уметности.

На место госпођице Ленке Хаџићеве, која се напрасно разболи, ступила јој сестра, гђца Босиљка Халџићева на позорницу у улози Милице, станићкине сестричине. Гледећи приказу госпфце Б. Хаџићеве, моралосмо и нехотице помислити, за што јој се више пута не даде прилика, да се опроба и у већим улогама. У „Мамици“ увидисмо бар да им је са свим дорасла. ГЂђца Б. Хаџићева, која је на позорници и тако врло лепа појава, има заиста и воље и способности. Говор јој је по све природан, без оног нагласка, који подсећа на, пренемагање, Уверени смо, да ћемо од сад имати чешће прилике, да угледамо тђцу и у већим, тежим улогама — предрасуде мора нестати, у којој је неки део публике. наше. С наше стране пак честитамо гђци свесрдно на слободној и самосталној прикази.

Остали приказивачи беху такође на свом месту. Гђа, Рајковићка, (Анка) и г. г. М. Ружић (Мита Савић), Марковић (Тодор Ружић), Рајковић (Светозар Милић), Добриновић (Јоза Скочић). У опште, кад бадимо само поглед на имена њихова, не можемо ни мислити, е представа није испала, добро. — у њима лежи највећа гаранција. _ К. Р.

(„Ђаволови записници“, драма у 8 чина, превео М. Видуловић) приказана је у недељу 11. марта о. Е.

„ђаволови записници“ долазе међу оне глуме, којима се иде на то, да се изнесе пред гледаоце низ занимљивих и страшних призора. Писац је доста добро извео неблагодарну тему ва драму: он се послужио ђаволом у људском облику, да би представио ваљан карактер у човека, у Робена, који итра главну улогу у драми. Но није писцу пошло за руком да покаже чист и неокаљан карактер. Робен хоће да учини племенито дело, да врати бароници Ронкролској и имањеин име и част, али Робен не иде путем правим. Робен се служи непоштеним средством, или је то њему, као младом адвокату, слободно 2 Робен није чист карактер ни за то, што за услугу своју иште накнаде: он иште руку бароничине кћерке Марије. Не пере га ни најмање то, што он на свршетку одустаје, или управо што решава бароницу и њену кћер од задане речи, његов мотив „сирома ђаво“ ни мало му не поправља карактер. О карактеру баронице и њене кћери не може бити говора. Оне су просто патнице, но

међу тим више се даде рећи о неваљалом карактеру њихових рођака: о Маркезу Лормену, о грофици Сернијевици и каваљеру Рапинијеру. Они хоће да приграбе цело имање бароничино, те не бирају пута, не осврћу се ни на што, раде са свим слободно, као да су без греха, док им Робен не стане на пут, пребацив свакоме у очи погрешку, и док им Робен не рече, да све знаде и да ће их одати. Чист карактер је Жана Готје-а. Поштени стари зидар бави се у двору бароничину и он зна тајну. Он зна, да је брачни уговор узидан у зид, али га извадити не ће никако док не чује три речи „Марсељак, муж поштен.“ Он остаје сталан, непоколебив на све претње Робенове. Његов непоколебив и неокаљан карактер је, да спасе бароницу. Робен почиње, али не свртује, он не почиње, али свршује племениту цел. Карактери у опште у драми нису цртани доследно. Поред тога има и неких физичних немогућности и иначе чудноватих момената Но ипак занима цела драма кров све три радње, осим што мало постане „фад“ у другом чину, док се сваки час одлази у друштво, на бал, па опет враћа на позорницу. „ђаволови записници“ јесу продукт француске романтичности, за то су и пуни пикантности и доста кокетерије, но чини нам се, да их публика радо гледа, бали због страшних збитија и неприродности, што у њима долазе. Кад човека узмемо онако, као што јесте у истини, наћи ћемо и ту ману, ако смемо тако рећи, да је рад де види и што необичио и да га баш то интересује. „ђаволски записници“ та уводе и у педземне регијоне, бар привидно, и он је задовољан. Ми не можемо са лрамом бити задовољни, али ипак глуму не смемо одбацити, а и нећемо, та она нас, као што рекосмо, занима својим страшним догађајима, и ми је можемо гледати. у

Представљању наших глумаца у целини немамо ништа, притоворити. Целина је врло добро испала. али ћемо споменути неке призоре код појединих особа. Гђа Максимовићка је представљала добру и љубавну кћер веома добро, али се у невољи, у беди, не зна да нађе Њена патница Марија, њена бедна Марија доста је слаба 'Тек нас је у другом и трећем чину са свим задовољила пгром својом. Нек се угледа у опште на матер Вилхелмину (гђу Ружићку), која је потпуно одговорила улози својој. Г. Ружићу рекла је публика сама, како је представљао; ми мислимо, то ј, доста речено. Г. гђиа Б. Хаџићева, тђца Ј. Поповићева г. Зорић, С. Рајковић и г. Марковић чинили су своје, можда су и сувише учинили. Г. Лукић (ан Готје) је имао врло кратку улогу, али тим баш тежу. „Да“ и „не“ је цела ње-

гова улога, али се те речи морају пропратити вештим кре-

тањем и разном варијацијом гласа. Једина реч „да“ или „не“ мора исказати цео нутарњи расположај, и г. Лукић је схватио своју тешњу улогу и вешто обавио свој задатак, Само та је у трећем чину, у призору са Робеном, глас мало изневерио у један-два маха. ИМ он је одликован иза-

-вивом од стране гледалаца. Г. Добриновић (Валентин) био

би добар, да је само у једном призору умеренији био. Претерао је у илачу од страха, кад га Робен позива са, собом, а тим претеривањем изгубио се прави комичан ефекат. Остали део улоге извео је добро и заслужио је потпуно признање СОЕ

Издаје управа српског народног позоришта

===