Pozorište

ја

бо обоје 48 орсбосј—

српеку по рнана удесио Ст. Дескашев, музика од Д. Јенка. У понедеоник 80. децембра први пут : Ерани ссеа Ћерка.“ Позоришна игра у 8 чина, написао А. Вилбрандт, превео Ј. Грчић.

ЧИТУЦЉА.

(Марно Суботић,) један од понајбољих глумаца српских, нарочито као приказивач интриганатеких УУ а, преминуо је 8. Фебруара 0. г. у Панчеву, где је 9. марта 1888. и света угледао. Отац му беше имућан трговац и угледан грађанин. Основне школе и реалку свршио је покојни Марко у свом родном месту, а мосле га. пошље отац у Пешту у виши трговачки завод хамплов, желећи, да му се син изобрази у трго-

вачкој струци. Кад Марко сврши и ту школу, оде у Беч, где је неко време провео у контоару

пи марљиво полазио бечко двореско позориште.

Вративши се кући из Беча, буде најпре уз оца, а кад му отац 1854. умре, прими Марко, са братом својим Костом, фадњу очеву, коју су

њих двојица само кратко време водили, јер судбина. није хтела, да Марко остане дуго у радњи,

за коју није имао воље. Дух његов тражио је више слободе, без које му је тешко било живети.

Тако је нашег Марка у тежњи за слободнијим И самосталнијим животом затекла 1809. г., кад! се беше разбуктао талијански рат, и он, као младић, у најбујнијој снази, ступи по слободној вољи својој у војску. Али тек што Марко стане у војску, рат се утиша, и он не оде на бојно поље. Незадовољан с тим осујећеним покушајем, Марко напусти трговину са свим, И, го њен потајном жељом, оде у глумце, да посвети живот свој српској "алији, која се баш у оно доба почела будити из дубока сена, да живи новим животом. Тако је Марко најпре глумовао г.

1862. у дружини чекићевој, за тим је већ 1863.

т. прешао у Београд, где је под управом мандровићевом остао све до половине 1865. Кад се међу тим народно позориште у Београду укине, дође Марко у дружину Јована Поповића бечкеречанина. И ту је Марко био тек неколико месеца. После оде у Загреб, а 1867. г. дође КА нашу позоришну дружину. Овде је остао све до | г. 1814. За тим пређе и опет у Београд, где га затече и српеко-турски рат. За цело времо ра-

товања вршио је Марко дужност војног комесара _ у чину почасног мајора. По евршеном рату про- | дужио је Марко своје глумовање и на даље у | Београду, где је остао до јуна 1882. У Београду би Марко и дуже, па може битимдо краја века свога остао, да му управа није учинила нешто | на жао, због чега је напустио београдску позор-

ницу, па је најпре имао своју дружину, а после

'у нас сваким даном

је јула месеца 1883 дошао у народно позориште. Али ту сад Марко није више дуго служио у храму богиње Талије, јер при крају г. 1884. спопаде га љута бољетипа, сушица, која га је мучила и кињила, док није најпосле на рукама. свога рођенога брата Косте и саму душу испустио. Марко је био даровит и за глумаштво одушевљен глумац. Ириказивао је разноврсне улоге, али у интриганатекој струци био је прави вештак. У живој успомени остао је свакоме, кога је год гледао у улогама те врете. Највише се истакао као: Орсини у „Нелској кули,“ Гроф Да-

|рецо у „Париском кочијашу Борли у „Марији

Отјуартовој“, Јусуф у „Милошу Оби: лићу, 05 берт Еби у „Еосксу, « Надан у „Максиму Црнојевићу,“ Вилбрун башкар у Рио сиротињи,“ Алијани о „Маријани. КАЈ највећу ОР стекао је себи приказом Фрање Мора у „Раз бојницима“, нарочито тиме, што је умео верно, и то веома живим бојама да изнесе кукавичност, ту главну црту Фрањиног карактера. Фрања је кукавица и само је онда јунак, кад види пред собом слабост и немоћ, као н. пр. у призору кад му отац пребацује смрт свога Карла. У том призору Суботић се на један пут извио као каква змија, поругом је парао очинско срце, а у душу му лио је отров кап по кап. На један пут је постао храбар према немоћном старцу, који је већ полак мртав. Очи, оне велике зеленкасте очи његове, које су биле као створене за интригана, сипале су варнице, као да је јунак, а глас, који му је иначе таван био, све се орио. Тако мето не ће се избрисати из памети гледалаца и различити типови, које је с вољом и вештином изводио. Доста је да напоменемо његовог увоштених бркова, телом и душом правог Мађара етражмештера Пинтер Михаља, у „Саћурици п шубари,“ тврдицу Венијамина у комаду „Тражи се васпитач,“ Вују у „Јелисавети кнегињи црногорској,“ Фига у „Посланичком аташеу“, Неситовића у „Војничком бегунцу“, учитеља Петровића у „Швког леком надзорнику“, верног чуваркућу чика-Сптпрпдона у „Новом тлемићу,“ Баскура у „Поштењацима.“

Марко је био лепо образован човек. Много |је читао пи нарочито је пратио позоришну књижевност. Позната су му била многа дела о глумачкој уметности, и он је увек гледао, да нрибрано своје глумачко знање употреби у корист

| својих 1 улога. У њему смо изгубили добра и ва:

љана глумца, а губитак му је у толико већи и тежи, што су редови добрих и ваљаних глумаца све то ређи. Слава уметничкој успомени његовој !

Издаје управа српеког народног позоришта,

ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИЋА У Новоме САДУ.

5,