Pozorište

3

а

| | | '

па 147

у „наше Јеце,“ која се баш одликује савнавањем свете дужности спрам вештине, дужности, којој ће једва ко, ма како велика дара био, моћи колико треба одговорити.

Али и цео живот наше јубиларке ван нозоришта, није ништа друго, него права школа за њу.

(вуда уме она наћи штогод да расмотри, да научи.

Она приказује своје улоте увек природно и истинито, а не тражи да игром својом пропеведе ефекат пли пљескање. Она се никад не истиче својом улотом напред, да од штете буде итри осталих прикавивача и утиеку комада у целини.

Такав прегор самога себе ретко је наћи, нарочито у глумица.

Свој карактер обележила је најбоље „наша Јеца“, кад ми је одговорила на нека моја питања.

Ево их:

Коју врлину цените највећма; — Човечно поступање.

Која је особина у човеку најлепша! Поштење. у женскињу!: — Добродушност.

/Које је ваше најмилије занимање! — Глу"мовање. Шта зовете срећом; — Породичан живот.

А несрећом, — Кад пзгубимо оне, које волимо.

Које улоге, што сте их створили, цените највишећ — Мутибарићку, Станићку, Рогошкињу, Пратљачиницу, Мекићку.

Шта вам је најнесносније, — Грамжење за новцем.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Честитам“), шаљива игра у 1. чиву, са певањем, од Косте Трифковића.

Исти дан са Савићевом драмом: „Маријом“ приказан је и овај ТриФковићев вешто заплетени и занимљиво расилетени, Фином шалом и местимице згодном сатиром зачињени комад, стари, увек добро дошли знанац наше публике, која, још увек с највећим пијететом одаје пошту незаборавному Кости Триековићу. Наши глумци ву се очевидно журили, да своје улоге одиграју

[СЈ

| Шта вас растужује највише; — Кад видим | епроче без оца и мајке како се пати.

| Шта вас највише теши“ — Нада и уепо| мена. | Који вам је песник најмилији ' — Бранко.

Коју песму певате најрадије ' — Лисје жути веће по дрвећу.

| У чему је јачина женина“ — У томе, да | уме сносити невоље. у | Шта је ваша девиза! — Чинити добро и

пустити свакога да говори шта хоће.

Ти одговори говоре јасније, него дуги опиви; из тих реченица може се лако саставити карактер те свима нам миле п драге јубиларке.

Глумци п глумице не остављају након себе успомене свога дара. Највећа слава глумчева у прошлости разиђе бе као магла, те остане само мрачна успомена сећања, да је био. Али какав је био, какав је домета у истини био : не да се више нацртати, нити описати.

Већ је Левинг рекао о томе: „Ох, што нпзмо кадри да еликамо непосредно очима! На дугу путу па ока у руку, у кичицу, колико ли ве ту не изгуби!“

" Ваљало би, дакле, више писати о уметнидима него о ма ком другом, који својим створовима говори вам о себи, па чак и далеком потометву након себе. ,

Према томе нека буде име „наше Јеце“ у аманет ерпекој глумачкој уметности!

Живила нам дуто по дуго на дику и понов нашег позоришта.

Слава јој!

| што брже, само да што пре почне приказ | „Марије.“

| Г. Лукић и гђа Лукићка одиграше своје | улоге, као Спира Грабић и Мара, познатом сво

| јом виртуозношћу. Уз њих добро пристајаху | г. Бакаловић, као берберин Јоаким Сапун, и "ђа | Васиљевићка, као собарица Софка. Г. 'Тодосић |је добро приказао и страх и љубомору Стеве | Грабића, али нека тако не брза, пак ће бити | још и бољи. Ј. Хр

| Издаје управа срп. нар. позоришта.

Ме

+-=~