Pozorište

пе

о 19 КИ

сезоне — да останем код дра Батута — заграбљена из пшањолског врта. И прва и друга дошле су до нас амо преко Београда ноу Београд су канда дошле свака друкчије. да „Галеота“ смо чули да га је превео неки М. Миљковић но нисмо чули одакле, код „Златног мајдана“ пак изреком нам се каже да је са шпанског, дакле са оригинала преведен. Но то најпосле није толико важно, шта више може са свим и отпасти испред куд и камо важнијег питања о вредности, пе но душе апсолутној, но релативној или још боље да се изразим, с нашом управом у претходној јој препоруци у 2 броју „Браника“ 0.г.,

актуалној вредности тих дела овде у нас. Ако је.

„Галеото“, нарочито завршетком својим, донекле управо несхватљив за нас те мора изазвати окорну опозицију наших принципа о дужностима

· и моралу, то је „Златни мајдан“ не само донекле

неразумљив те и чудан него баш отњуд беспредметан за српске гледаоце и слушаоце « ове стране Саве и Дунава. Карикатура дипломатскога штреберства или, што рекла наша управа, сатира на њ може, ја држим, непосредно утецати само онде, где је то, што се њом исмева и шиба, некако конкретно, нешто што човек има пред очима, а тек ми овде нисмо у таквим приликама и ја заиста не знам, ко јеу реченој препоруци мишљен под „наши политичари“ и какве су то те „наше неприлике“. Боже сачувај да бих рекао, е ми овде у ошште немамо неприлика, али то тек нису те неприлике, које шпански „бољи млађи писац“ жигоше у свом „Златном мајдану“; међу нама овде — мислим зЕтеје нас Србе — тек не може бити говора о „политичким трзавицама, које доводе народи земљу до ивице пропасти“. Оно остало пак, што је мање више опште и што би могло заинтересовати гледаоце свакога рода и рувета, тако је незнатно у „Златном мајдану“, тако подређено главному мотиву, да једва промаља главу. Није дакле чудо, што „Флатни мајдан“ не може скоро ни за часак да забави гледаоце, који у овој или оној — признајем: јасно и Фино и са доста хумора истакнутој — појенти не могу да створе себи алузије на своје прилике. Сећам се веома добро, ма да је прошло од тога времена већ две десетине година, како је Сардуов „Кађасав“ у Београду изазвао сензацију, ману опозитивном смислу. А „дОлатни мајдан“ као да је копија Сардуовој сатири. По том закључујем, да је и „Златни мајдап“ изазвао, можда баш не сензацију но свакако интересовање те и допадање у Београду. Но што је у Београду забавно и занимљиво, не мора бити у Новом Саду и Хајм Давичо, кад се латио да преведе „Златни мајдан“, за цело је на оку имао само позорницу краљевеког српског позоришта београдског. Но овим тога и тај шнањолеки „бољи млађи писац“ —- који је, мимогред буди речено, ванредно гаЛантан, јер у списку лица даје првенетво дамама,

— мало сувише претпоставља и у гледалаца дипломатске оштроумности и праксе, кад тако вратоломно скаче с развојем дипломатске акције адвоката дон-Јавинта и честите му компаније. Стари часни Аристотеле дао би му колајну за заслуге, што је једном од његова три јединства, умео толико да прибави важности, но ми, који смо се родили већ по што је Шекспир начинио фађшја газа са јединствима, тешко можемо да схватимо, да један дан „сувремене парламентарне ере“ може да почини толика чуда, колика нам хоће да натури тај шпањолски „бољи млађи писац“ заједно са својим ванредним адвокатима, „достојанственим“ песницима по занату, нешто и преко мере пустоловним војницима (шаржа нам се не каже), плитким инжењерима и изгладнелим „медицинарима“. Ако је и карикатура, не мора бити оно, где човек одмах слегне раменима, јер „опажа намеру и озловољи се“. Ја сам дуго — некако чак до краја другог чина био у сумњи кога да кривим са те несносне раз- и наметљивости. Учинило ми се најпре да приказивачи носе грех на души, да тобоже појентују сувише драстично, али што се већма улазило у саму ствар, све сам се већма уверавао, да је једино тај шпањолски „бољи млађи писац“ крив свему и да је управо несносан, што приморава приказиваче, да претерују. Волео бих ја видети тога глумца, који би се могао тако неугодно размахнути, кад му писац, па ма то сад био и шпањолски „бољи млађи“, не би метнуо у уста оне, ако тако смем рећи, политичко-моралне, или управо неморалне гаскоњаде. Кад би управа не друго него баш забранила нашим глумцима, да даље рију и копају по том шшањолском „Златном мајдану“, не би било отуд викакве штете, до те једине, да Добриновић не би имао више маха похвастати се тако јединствено створеном шаржом, као што је његов „ђенерао дон Адам, гроф Алмадрава“. Но како Добриновић има и ван тога доста прилаике да покаже шта само он уме, могла би управа без и најмање гриже савести систирати даље ровење и копање по шпањолском –„Златном мајдану.“. Г.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Недељни ред предетава.)

У четвртак 11. (28. јануара: „Довадан свет“. Шаљива игра у 8 чина, написао Е. Паљрон, с Француског превео М. Р. Поповић.

У суботу 18. (26. јануара: „Фа круну“. Драма у 5 чинова, написао Франсоа Копе, е Француског превео Д. Ђокић.

У уторак 16. (28.) јануара први пут: „Булинарови“. Комедија — .водвиљ у 3 чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри Керул, превела ес Француског Станка 5 Глишићева. Издаје управа срп. нар. позоришта.

ону

7 ЈЕ

| о па | +