Pravda, Oct 27, 1937, page 17

КРОЗ ШЕКУЛАРСКЕ ШУМЕ Горосече на послу

Андријевнца, октобра Кр... кр... кр... Тан... тан. Оштре секире ударају н ехо одзвања у другој страни, преко по. тока. Ломе се гране, падају стаб лз. Кичме се стално превијају. Равиомерно замахнвање и удари. Опггрнце сечива се глатко завлаче у срце сирових, кртих ста. бала. Велике четвртасте љуске отскачу као варнице. Натмурено, јесење јутро зашупгтало је низ планину и нашло их већ на послу, а трепераве хр. пе бледуњавог сунца просуле се по високим, густим гранама јела и борова и по теменима горосеча. Овде људи грабе од вечери као од смртн, те ако се не почне посао у цик зоре, дан је изп'бљен. Јутром, после одмора и сна, најбоље се ради. Једна велика фирма залутала кроз беспутне и скоро непроходне шуме и почела експлоатацнју. Направљени експлоатацио. ни планови и на једном сектору овог великог шумског комплекса ради се пуном паром. Мешта. ни, власници шуме, примили капару. И опоравили се, прилично. Најелементарније потребе су скоро задовољене — минимум егзистенције обезбеђен. А кад се исплати све, постаће ово богато село. Горосече су махом домаћи људи. Они су и највештији. Ту су одрасли, борећи се кроз цео мукотрпни живот са ћудима приро. ле н разним недаћама. Та шума, велика, за њих је била без вредности у економском смислу, али је ипак била део њиховог живо. та. И познају је они, до сржи. Свако стабло се мора посећи и разбити по њиховом простом. али и по тачном предрачуну. — Не можемо ми да раднмо под надницу, него овако, брате, вђутуре". И лакше је, а и урадимо више... Стабла падају. као покошено снопље. За који дан биће посечено, према експлоатационом пла ну, педесет хиљада стабала, букове, борове, јелове, смрчеве и јаворове горе. 50.000 стабала! То је тек капљнца из великог мора црногорсхкх шума. Саме високе горе нма у Зетској бановини на површини од 476. 566 хектара, а целокупна површнна под високом, средњом и ниском гором износи кишта мање него 1.173.816 хектара. И од те толике шуме јода нико ннје видео користи! А зашто? То данас врло добро знају и ови сељаци који :у се уверили да ова шума није сасвим без вредности. Та шума је иртви капитал одвојен од света соџственим телом. Јер писак локомотиве није допро овамо ни на стотине километара. Једна фирма већ ради на том малом сектору. И то је све! А на огромној територији од 1,173.816 хектара брзо и сигурно пропадају многобројна букова, јаворова, смрчева и јелова стабла. И труну исто онако као што су трунула у старо, давно доба. Без обзира на то што се живот културног чове. ка развија до најсавршенијих форми, што се праве скупоцени намештаји, вагон-ресторани, ве. лелепне грађевине и уметнич.че нзрађвине, што се најближим

тештом развиЈа ратна индустрнја... Не постоје путеви у овим шумама! А миран, добродушан, поштен, гостољубив сељак, сопственик шуме чека да га пронађу и отку. пе ово благо. А до тада немилосрдно сече н уништава млада вн сока стабла, јер му ово море од шуме изгледа неисцрпно и бсзвредно. У шекуларским кућицама већ светли петролејска лампнца, качамак се изобиљно соли, људи пуше често. Од капаре се прилично опоравиле кућице, урасле у самоћу и немаштину. — Кр... кр... тан... Доле фијучу тестере. Низ стрму страну лете бела посечена стабла. Чак до у реку која ће их снети до Лима. А тамо већ

заболи кад га посијечеш! Алн, има их много, и превише. И шта ће ту, кад баш ништа не користи! Горосече немилогрдно обарају стабла. Шуштање које зеленоплаве банкноте финнје одзвања од треперења бора и јаворова лишћа, од лета птица изнад шуме, од поточића низ планину... Јер: мора се јести, мора се одржати голи живот. — Ми знамо да јевтино продајемо и радимо, али... Ипак смо боље од оних који ни толико не користе. А да имамо овуда железницу, кажу да бисмо грдне паре добили. Овако: уђе, горе... И, кажу, живљели бисмо ка' љу. ђи... Да, живели би добро, како човек треба да живи. Кад би се о њима повело мало више рачуна. Кад би се од 1,173.816 хектара

има колски пут. — Лијепа је ова наша горз! шуме вредност направила. Има стабала да те н само срце | Мило Васовић

Последњи остацн феудализма Виничари у животу и на позорници Поводом премијере Пахорових „Виничара" у Љубљани ЈБубљана, 26 октобар рађују туђу зе.мљу и винограде (отуда им је и «ме), а добијају

Слоееначки драмоки репертоар обогаћен је ове године једном навом драмом из словеначког сељачког живота. Зпажени приповеаач и писац два лепо примљена социјална романа из словеначке полупрошлости „Ме ђувлада" и „Серенисима", г. Јо сип Пахор псис\ г шао је да у сво ?ој драми „Виничари", кроз пет чинова драмске радње, пренесе на позорницу живот словеначкнх вншичара — оног дела слове начког сељаштва који у „демократској" савремености претстав љају последње изданке феудалистичког економског покрета. То драмоко преенче г. Пахора наишло је и код позоришне управе (која је њиме отворила се рију домаћих премијера У овој сезони) и код етублике која је ис ггунила кућу до последњег места, на одличан пријем. Без обзира на квалитет Пахороее дра ме и на њене евентуалне недостатке. позоришна управа учиии ла је добар избор. -Да би суд о Пахоровим „Виничарима*' био што објективнији н стварнији, потребно је укратко изнети ми ље, из кога су поникли Пахооови „Виничари". Словеначки виничари који до минирјау по винородним крајевима питоме Штајероке, нарочн то у халошким селима, сачињава ју онај део словеначког сељаштва, који је, и поред аграрне ре форме и феудализма, остао и да ље у положају некадашњих кме това или најамника. То је онај сељачки пролетаријат, који је ве заи за авмлл', али нема ни парчета земље. Читав живот они об

Нашн дани Шајпоцн на трбачи чинооничког света

Одрасавају ое зборови против скушоће животних накирни ца и дрва, која, из дана у дан. уочи з»ме, све више расте. Читајутћи извештаје с тих збо рова, на којима се олравдано протесгупе против -поскупљивања дрва и животн№Г намирница, наводећи тешке случајеве у коима се налазе поједикци, па и читаве породице сиггннх чинов ника, занатлија и радннштва, до бија се утисак, однооно назире се да је случај незалосленог над ннчара у везћи с овим зборовима и захтевима масе чинценич ког, занатског и радиичког светз нешто сасвим природно. У колЈЖО се спекулаити с дрвима и /Кивотним намирницама не ста ве под удар закона против ску поће свн они виде и гледају у "лучаЈУ незапосленог надничара, а у б.тиској будућности, и својс судбине. Јер, уколико буду у не могућности да, поред данашњг*х цена, које из дана у дан расту, ?ахваљуЈући толерирању спеку. тгната, зеленгша и несавесних препродаеаца, набаве храну која км је погребна за живот, пос1а ће им сено главма Жгдаотна на ш:?ннца и тада ћемо на пашња цима, поред стоке, гледати како пасу'и лууди. Не постоје данас оправдани разлозг* за поскупљивањ^- огре ва и животних намирнииа. Једини узрок је грамзивост поједи наца који су, толершрани, зна јући шта доноси зима, у жељн да налуне своце дубоке кесе,

снабдели добро своје магацине « сакривена окровишта, верују ћи да и они најоиромашнији, гко ништа друго, морају да је. ДУ. У периоду зборова и протеста против спекуланата и грамзивих Шајлока сасвим је стогболичан случај надничара, који је посегао за сточном храном, а ипак остао човек и, шта више, жив. Закон против скупоће не примењуце се, или се не примењује у довољној мери, допуштајући Шајлоцима и спекулантима да у очи зиме седну на грбаче чинч>в ничког света, малих занатлија и радништва, који су приморани да своје злехуде зараде, а да се само прехране, жртвују искљу чиво златном телету грамзиво сти појединаца. Само зборовима и протестимз неће се ниуколико сузбити ова егшдемија, која, уколико се к даље толерирају несавести на плодном терену еелнких зарада на рачун сталежа најсиротијих, може да добије велике размерс са тешким последицама, симбз лизованим у случају надничара из Малог Песка. Уместо вашарских реклама ка да доминира ексцентричност, на највидљивије траиспаренте, осветљене дању и ноћу, требало би стзвифи исписане и оправда не жеље оних, који неће и не желе да дођу у положај незапо сленог надничара.

малу награду. Све послове обав љају винчари, којима је газда подигао на овоме имању скромну кућицу ,/Виничарију" и који стално држе и обрађују вино. град. То виничарење прелази с оца на сина. Ма колико времена једна породица виничарила, она нема права ни на једну пед зем ље, коју је можда вековима за, ливала својим знојем. Наплага за сав тај труд и рад врши се у натури: само један део летине припада виничарима, а све остз ло сопственицима винограда, а само каткада и у новцу. То последње бнва врло ретко, јер по седници радије виничарима дају изеесаи део вина (који не могу уносно продати) ието новац. Осе чајући тај свој ропски положај, виничари су више пута покушали да га побољшају, али све њи хове акције у том правцу разби јале су се о неразумевање на1лежних или пак о њихову личну подвојеност, често пута проузроковану вештнм маневрисањем њихових господара. Тако се то понавља из деценије у деценију и виничарски живот није ни за дла-ку измењен, иако је у слове начкој јавности још одавно став љен на дневни ред „виничарски проблем". * Тај миље покушао је да ствчр но претстави у својој драми г Пахор. Драма одише реалним схвата. њем и претстављањем живота. Тек овде-онде може се осетити да је пцшчев драмоки нож којим сецира тап двострани живот прилично несигуран и да би мно го сигурнији и оштрији био кад би, уместо драмске технике, про лазио кроз реалну прозу. Ти недостаци су, свакако, неизбежни код драмског првенчета једног аутора. Може се очекивати да ће се г. Пахор временом развити у доброг драматичара. О томе сведочи иарочито његова пси холошка доследност у карактерима и његов етички сиисао, ко ме је подређена читава радња. „Виничаре" је режирао г. Крефт. Подела улога срећно је извршена. Лаха је изврсно кре ирао у свој његовој моралној распуштености, г. Цесар. Андоу, разочараног и на крају разјаре ног. и Леиарта. одлучног и резл ног сеоског младића, дали су ус пешно Јерман и Пианецки. Лчховог повереника Анжура типи зирао је изврсно г. Скрбиншек. Од жвноких улога дала је одлично Клему, Лахову чиновницу, верно је интерпретирала гђа Данилова. док је Љубу, Лахову кћер опретно тумачила г-ђииа Јуванова. М. Ракочевић У сепу Грпишту, код Зајечара, освећен је зарружни дом ЗаЈечар. 26 октобар У селу Грлишту. у близин« Зајечара, осоећен је на овечан шачин иово-подгигнути Дом Земл»орадничке набављачке задр\ге. Задруга V Грлишту оонована је још 1906 године и и>ма три стотнне ередних и предузимљивих члаиова. Пре освећења које .»е извршио прота г Сто1ан Моинћ прнређен је помен ппмр.тим задругарима. После освећења одржао је изасланик Глав ног савеза српских земљорадннчких задруга г. др Спнра Сол до гоаор \- коме 1е истакао значај задругарства и похвално рад задругара из Грлишта.

Детентивсни доживљаји Знаш ла шај диван крај...

У једном малом, идилнчном француч:ком граду живела је ташта великог детектива Дика Цианкалиа. Чудни случајеви, у истом граду обитавао је и детек тивов пријатељ Патриције Нонсанс. Дик Цианкали изложио је тај случај дубоком и умном студирању које га је, на крају крајева, потстакдо да Нонсан:у напише следеће писмо: „Знаш ли тај Диван крај Где љубав цвета свуд? Зове се он Варош Лондон И ту се нема куд... У томе граду, реци, да л' смем Да љубави решим проблем? Друже, знај Ти ми рај Можеш да створиш сад: Упутства сва Дајем ти ја, Јер још сам душом млад.» И слутим, слутим, од среће нем; Решићу већ тај проблем! Сликове за ову песму, драги пријатељу и једномишљеничс Нонсане, извадио сам из једне збирке издане 1621 године — као што видиш, ја поштујем старине. Али кад је реч о особама лепшег пола моје поштовање старина, за дивно чудо, не долази до израза. Напротив, поштујем младе даме, али нисам у могућности да им искажем своје поштовање пошто сам везан тецгким брачним ланцима. Апелујем на твоју чувену увиђанвост и молим да ме тих ланаца бар за неколико дана ослободиш: у име моје таште пошаљи мојој жени телеграм: „Тешко сам болесна. Стоп. Дођи одмах. Стоп. Поздрав драгом зету. Стоп. Неха он остане у Лондону. Стоп". Учинићеш на тај начин велчку углугу твоме драгом Дику Цианкалиу. Новац за телеграм можеш да одбијеш од оне две и по фунте што си ми дужан". Нонсанс је све разумео. После два дана госпођа Цианкали, позвана телеграмом, отпутовала је за Француску. * Дик Цианкали стрпао је у џепове два килограма поморанџи, изишао на улицу и почео дискретно да љушти вође, бацајући кору на тротоар. Многи пролазници су падали, али се Цианкали није освртао на незгоде пролазника јачег пола: цела његова пажња била је поклоњена пролазницама. Три лепе даме су се оклизнуле н велики детектив најпажљивије их је при држао. То му је дало повода да ступи у разговор са жртвама његова изума и да с њнма закаже састанке — једној за среду, другој за четвртак, трећој за петак. — Хтела бих да знам која го будала баца коре на тротоар! рече једна од нових Цианкалие. вих познаница. — Заиста је кретен. Он заслу жује да буде обешен... — свеча« но изјави Цианкали. * Гоопођа Цианхали вратила се из Француске наоружана тешким, масивним кишобраном. По-

сле сусрета са мужем таЈ кишо* бран је постао потпуно неупот* ребљив. Што се пак тиче Цианкалиа, он је пренет у болницу, где се упознао са једним симпатичним старцем, чији је кревет био до његова. — Шта вас је довело овамо? — упита детектнв старца. — Замислите, неки идиот ба. цио је на тротоар кору од поморании, а ја сам се оклизнуо, пао и сломио ногу. А какав је ваш случај? — Да ниј« вашег случзја, не би било ни мога... — загонетно одговори Цианкали. — в.

— Хеала Богу, што спасао ове кесреће!

Пакао, чистилиште и рај О паклу, кажу, певао је Данте... Читао ннсам његов стари спев: Осећам и овако пакла гн ев.Чему тај смех? Доста Је, доста! Стан'те! Мом црном паклу сви вн знат« име. Папуча Је тог пакла вечн и грб, Она ми наде сече као ср п, У знаку смртоносне брачне климе. Знате ли име чистилишту моме? Сезона бањска доноси ми таЈ Прелаз из пакла у привр емени раЈ... Она Је тад у бањи.- Према томе.... Чаробни раЈ моЈ у прошлости сиЈа, Повратка коначног ту нема — знам: Срећноме добу кад сам б ио са.м.... На мојоЈ стази цвеће па кла клиЈа...

Бегетаријанац

— Шта кажеш? Нема нсоаца/ А говорио си мн Да је богат! — Не... ја сам ти говорио да он има више новаца, него памети. Знате већ како домаћице во ле када добију ивненада госте или када им рођаци из другог места чесго долазе и дуго седе. А наша породица је на несре ћу, броЈна. Усто, у своје време само О' ми један брат и снаја б|ми у престоници. А мн оста ли расути по провинцнји. И, нз равно, кад год ко дође у Београд, он се спреми унапред да искористи њихово гостопри^мство и не мења ту одлуку. Богзна колико |е мука имао због тога мо| јадни брат. Колико је пута издржао паљбу ц чуо увреде у пућене целој породнци. Тек, било кажо бнло, ћутао је. Па онда, чудни су људи у нашоГ породици. Тетка — Мииа, на Т1рнмер, која је неколико пу та годншње одлазила у Београд само да би могла да прича у па ланци како је викела оео или оно, патила је од бубрега. Стри на — Роса опет од шећерне бо лести. Чика — Мита имао је слаб стомак, а нетси брат од етрица сестре од тетке стрине маје мајке, која је такође внсо ко ценила сродство, камен у жу чи. И свако од њих држало је диету. А то све домаћице наро чито воле па је н моја снаЈха псовала на сва уста, кад дође стрина — Роса, тетка — Мацину диету. ц обрнуто. Али све м>и се чини да сам јој наџвнше муке задавао ја. Јер, ја сам био вегетаријанац. Страш на реч! Бар за њу. Дођем, рецимо, у Београд 1 одмах са станице одем код бра та и снахе. С врата још окре нем пажњу да ие једем ни маст ни месо. Знам да се снаха већ мршти, али пошто ми нжита не каже, не обраћам на то пажњу. И све је то тако ишло до јед ног лепог пролећног дана када сам дошао да молим брата да мн потпише меницу. Око тога сам се први пут завадио са сна хом. Она је била у принципу против меница. Тога дана, пошто сам успео дз брата наговорим у каицеларији, дошао сам расположен кући, братовљевој наравно. Снајка је у кујни пржила кромпиринће. — Јесу ли то кромпири за ме не? — упитао сам и осетио неки нарочити апетит. — За тебе, на зејтину, одго еорила је она осорно и окренула ми леђа. Чак је и изишла из куј не. Мора бнти да је наслућива ла мој успех код брата. Уоста лом, она је увек говорила да је њему још пупак везан за фамилију. Менн баш ннје било криво што ме је оставила самог. Погле дао сам на шпорет. Натраг, по ред казанчета за прејање воде, стајала су два тањира пула пр-

жених кромпирића. Без размиш љања наклопио сам се на ]едан. Већ први залогај био ми је при јатнији него *када. Неки нарочити, непознат мн скоро укус. — Охо—хо! — рекао сам У себи. — Ала је ово слатко. Баш као да је данас нарочито распо ложена према мени. И, парче по парче, дно тањи ра се забелело. Не окрећући главе на мене, снајка је ушла у кујну. — Сна »Јчице, хтео сам да је о доброеољим, баш су ти дивни о ви кромпирнћи. Она је само дрмнула главом и бацила поглед нг шпорет. — Днвно, рскла је, добро си могао све.. Али тада се одједном ухват;* ла за стомак и прснула у смех. Смејала се као луда, да сам, бо гамн, помислио свашта. НаЈПре је и мени било смешно, затим сам се забринуо » најзад револ т^ирао. — Шта ти је? — викнуо сам. — Говори! — Ох, баш ми је мило, одго ворила је, смејући се и даље као да је неко голица. — Нек су ти пријатни кромпирићи. Ха, ха, кромпирићи. Нешто ми је свануло у главу. Погледао сам други тањир, до хватио један колут кромпира и загризао. Сасвим други укус. И прави кромпир. — Шта сам ја то појео? — Похован телећи мозак. Од тога дана постао сам, и поред потписа на меницу, онај кин најмилији гост. Више иисам вегетаријанац. —внћ.

— ХоКу ли учиннти нешто недозвољено ако. оеде упецам јед ну рибнцу? — Недозвољело? Не, него сензационално.