Pravo i privreda

ционим подухватима (када оснивају нова или улажу у постојећа предузећа, a нарочито у специфичним облицима улагања, као што су улагања путем коришћења концесија, или тзв. пројектно финансирање). У оваквим сложеним пословима, са већим бројем учесника (који се налазе или у међусобним уговорним односима или њнхове престације у оквиру посла, па и њихова права и обавезе, зависе од чинндби других учесника и онда када са њима нису непосредно уговором повезани) посгавља се, дакле. врло често питање координације поступака решавања спорова. Овакав захтев, међутим, наилази на озбиљне процедуралне тешкоће. За сада су врло ретке земље чије би право дозвољавало односно налагало спајање поступака решавања спорова из једне пословне трансакције пред једном арбитражом или судом. Вишестраначка арбитража (multy-party arbitration) открива више правких проблема за која у законодавствима још нема одговора - онн се тичу могућих правних основа и начина њиховог стварања за заснивање надлежности исте арбитраже за решавање мултилатералних спорова или спорова међусобно повезаних учесника истог односа или међусобно повезаних односа те за укључивање трећлх у арбнтражни поступак (дакле за то да се у арбитражном поступку омогуће институти супарничарства, спајања арбитражних поступака. ннтервенције трећих итд.). Са становишта огромне већине правних поредака (па и југословенског) правну основу за такву повезивање поступака може представљати само споразум странака односно пристанак странака и трећнх лица. Одатле и покушаји да се уговорима организује арбитража са више учесника односно да се креацијом специфичних арбитражних клаузула те подешавањем арбитражних правила остваре за то одговарајуће могућности. У уговорној пракси тестнране су неке од замислн о вишестраначким арбнтражама. Но. радн се о решењима која још нису „стабилизована“ у смислу да су стандардизована или општепрнхваћена. предлагање готових рецепата у том смислу је опасно. Може се амо упозорити на нека пнтања која би било могуће и потребно решнти у вишестраначкнм арбитражнпм клаузулама. Требало би, најпре. утврдити право сваког од више учесника (потписника) арбитражног споразума да могу тужити билоког од осталих, појединачно или као супарничаре. Мора се затим предвндети право тих субјеката да могу накнадно присгупити у већ покренуту парницу. на актнвној нли пасивној страни. Требало бн, поред тога. регулисати могућност спајања међусобно конексних парница, на нницијативу странке или арбитраже. Ваљало би уграднти у споразум и право трећих лица која нису као сдранке обухваћена арбитражом да могу интервенисати у арбитражни постуиак. односно пристанак трећнх, дат унапред, да могу бити позвани у парницу као умешачи, да могу бити обавештени о парници те именованн као претходници. Да би се све ово могло остварнти са што мање проблема и да би се поштовало право сваког учесннка да суделује у одређивању аутономне арбитражне процедуре н у избору арбитара. треба унапред предвидети могућност да све спорове у вези са уговорима обухваћеним арбитражним споразумом решава нсто арбитражно веће илн арбитар појединац

110

Право и привреда бр. 1-2/95