Pripovetke / Branislav Nušić

82 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

једну мараму. То све беше добро дошло председнику, јер се за то време домислио, те ми се окрете брзо.

— Па, молим вас, а зар ви тражите некога који ће вам све моћи боље казати но наш прота. Идите, молим вас, њему, а ево ја ћу вам дати једно писамце. — Хвала, ја сам био већ и он ме је послао к вама.

— А, тако — учини председник и спусти руке на колена, па затим живо настави —- знате, о покојнику све, све до ситница да се каже, па је то ипак мало. Ја вам кажем најбоље је да буду четири беседе, једна пред кућом покојниковом, једна пред општином, једна пред прквом, а једна над самим гробом. Могао би баш неко да говори и пред овдашњом гимназијом, то би онда било пет беседа, а то није много за покојног Јосифа.

— Није много! — додадох и ја. — Али, мо„лим вас кажите ми све што се има да каже о покојнику. — Казаћу вам, разуме се... — па се мало промисли — него, отидите ви, пријатељу мој, код газда Јанка Младеновића, трговца, познајете л' гаг Он је био дуго година председник општине, а нико није био бољи пријатељ од њега са покојником. Нико вам неће умети то тако лепо да каже као он. Ја бих умео, али не могу ни да се сетим свега.

Дигох се и председник ме отпрати до врата, па ми још једном довикну:

— Кад одете г. начелнику, кажите му моје мишљење да не би рђаво било кад би било више беседа: једна пред покојниковом кућом, једна пред гимназијом и једна над самим гробом. А можда би могла још једна пред начелством. Нека се размисли господин начелник о овоме, неће рђаво бити!

Газда Јанко Младеновић ме одмах предусрете речима:

— Зашто вас, брате, шаљу мени. Не знам ја то ништа. Покојник је био богат и сви смо га по-