Pripovetke / Branislav Nušić

90 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

„Певачком Друштву“ и то се писмо одмах испосла са пет банака у оној засебној, модрој коверти.

Ми се поносимо својим певачким друштвом које је, у истини, једини представник културнога живота у нашој вароши. Оно, истина, у последње време, нема тенора а нема ни хоровођу, али ипак зато оно сваке недеље пева у цркви у три гласа. И то друштво приређује сваке године по једну врло успелу забаву и то са извесном и упорном конзеквенцијом која и доликује једном тако културном друштву. Већ тринаест година оно не мења програм тих забава, тако да штампани програми који претеку од прошле забаве увек корисно служе и за идућу. То има своју добру страну и у томе, што је већ сва публика научила песме на памет, чиме друштво постизава и другу тачку својих правила: ширење музичке вештине у народу.

То друштво, дакле, чим прими писмо са пет банака у модрој коверти, сазва седницу и са благодарношћу уписа покојнога Јосифа Стојића у редове својих добротвора. Али, један од других те-– нора изнесе предлог да би и „Певачко Друштво“ требало на неки начин да се одужи сени великога покојника Јосифа Стојића, а тај предлог прихватише и баритони и басови. Тако би донета одлука да „Певачко Друштво“, са прилогом од 50 динара, упише покојника за члана добротвора „Свешвеничког Удружења“ и још истога дана оде писмо са пет банака у засебној модрој коверти,

„Свештеничко Удружење“ код нас је најновија установа. Она, као таква, радо прима прилоге и, кадгод ко што приложи „у свима отачаственим црквама узносе се топле молитве Богу за здравље и дуг живот приложника“. Таквом дакле друштву и приличи дати прилог.

Али и „Свештеничко Удружење“ има својих обавеза према покојном Јосифу Стојићу, јер је он редовно походио цркву, а био је и тутор две године. Па зар то друштво да не учини оно што су толика другаг :