Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 17

тивши се да су и они кадгод морали бити мини: стри и заклоне ме. Јест, ал' не лези враже. Ето после подне жандара са „кратким позивом“ и на њему превучене три штрикле: позивам се хитно у кварт. Покушам још последње средство, седнем и напишем овако писмо члану кварта: „Господине. Бадава ме зовете, ја нећу да се примим за министра. Поставите ме за тутора каквој замршеној маси; огласите за моју љубав ма којој држави рат и поставите ме за лиферанта, и ето, довољно је од мене што толико попуштам. Али за министра нећу да се примам. Спасите ме и потражите, ваљда ће се когод примити!“

Пошљем ја такво писмо, али не помаже. Ево га жандар за жандаром, позив за позивом, па најпосле, што ћу, слегнем раменима и примим се.

Најпосле добро, примим се, примим се, али чега, кога портфеља, за Бога» Што се тиче „грађевине“, што вели покојни Ђоша Миловановић, не знам ти ни једне „черте“ повући; а што се тиче „народне привреде“, јест, био сам једне године претплатник листа „Тежака“, али како тада није тај лист плаћао хонорар, то су целе године били страшно „необделани“ чланци тако, да се једнако писало само о кромпиру. И према томе ја се од целе привреде само у кромпирима разумем.

Али, Боже мој, зар би вредило да будем малодушана! Та код нас су и пуковници министри правде и филолози министри полиције и ђумрукџије министри грађевина. Зар је ту потребно знањер Потребно је само бити министар и имати свој програм. А враг би га знао какав бих ја програм могао имати. Уосталом и сви су политички програми као оно надгробне беседе, једнаки, само се мало крај промени.

И тако ево и мога програма.

Као министар унутрашњих дела прво бихи прво многе чиновнике истерао из службе; затим бих многе и многе чиновнике преместио. Жандаре

ПРИПОВЕТКЕ 2