Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 43

9

Толпон угршомојо и скоро позабљтон . Надљ мтромљ ме проидемђ безђ шума и слћда Небросивши вђкамћ ни месли плодовитоћ Не генјемђ начатаго трула И прахђ нашљ сљ строгостњо суди и гражданина,.

Потомокљ оскорбилђ презрителђнемљ стихомљ.

Насмћшкон горђко:о обманутаго свна

Надђ промотавшимси отцомљ! Љермонтов

Свануло дивно пролетње јутро. Јутрос пред. зору пропљуштала киша као што сам Бог хоће, па сад синуло сунце кроз чист и проређен ваздух и чисто бљешти.

Са листова дуда и дивљих кестенова (под којима увек шетамо, кад нас оно по један сат дневно пусте) цеде се бистре капље и распрскавају о бео и опран камен у калдрми. Врапчићи се искупили у олук па се брчкају; цвеће подигло своје умивене главице; бубице пролећу и крстаре ваздухом и мој собни паук ишетао на прозорско окно и сунча се а однекуд из далека чак допире мирис липин. Ах, а липа мирише као душа побожног човека!...

Кад сам отворио прозоре и наслонио се на ре шетке, покуљао је свеж и чист ваздух и у један мах испунио ми целе груди. Изгледало ми је као да је природа хтела нешто да ми каже: чинило ми се да сунце баш у мене гледа; да се цвеће на мене смеши; да свеж мирис пролетњег јутра хоће у моју душу да се увуче и да ме нечим запоји, да ми не што каже.

Ах, слатко је то ашиковати са природом! Ја сам у том моменту онако исто нагло дисао, онако исто био занет и осећао се узвишен, онако исто склопио очи, да ме не би ништа земаљско расанило или пробудило, као кад сам први пут узео њену топлу руку и загледао се дубоко у њене црне очи из којих сам тада прочитао страх и љубав.

Однекуд иза куће чује се клепет мотике која