Pripovetke / Branislav Nušić

74 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

политичких противника, којега је можда послао сам кмет и који ће ми сада потражити рачуна о ономе моме писању. Окренух се лево и десно, и, сем оног полића који је служио за дивит, не спазих ближе никакво оружје, којим би се могао бранити.

Кад чудновати човек докорача до мога стола, ја скупих ноге под столицу и очајно погледах на врата, која ми се у томе тренутку учинише страшно далеко.

— Добар дан! — рече непознати и седе на један свежањ новина.

= Добар дан! — писнух ја, гутајући пљу-

ја, гутају у

вачку.

— Јесте ли ви уредник ових новинаг — упита ме он, ама некако набусито.

Мени се стегло грло, промукох, па оно, „ја сам,“ што га изговорих, испаде тако танко и нејасно, као да сам га изговорио кроз какву цевчицу од трске. |

У исти мах опазих, како он извуче руку испод пазуха, где му се оно нагучило, и на мени поче свако парче меса да дрхће.

И — о, ужаса! — извучети, брате, он отуд — огроман револвер!... Ја испустих перо, што сам га држао у руци. -

— Видите ли овај револверг — одлучно запита он.

Ја, несрећно уредничко створење, хтедох нешто да му кажем, али ми у тај мах испаде из горње вилице један зуб, који се већ годину дана љуљао.

— Како вам се допада овај револверг — грмну несрећник и принесе ми револвер до носа.

Ја дрекнух промуклим гласом, и, каква се снага створи у мени тога тренутка, не знам, тек скочих преко сандука, пробих прозор, исекох се саво стакло, па гологлав, нагох низ улицу, шапћући, не знам ни сам зашто, свршетак свога претпрошлог чланка: „Стани мало, од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо!“

У том очајном тренутку ја спазих фирму свога-