Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 128

— Може... — Ама да ли ће можеш» Оти, знајеш, није несме много чувствителни км убежденија. Да не се пре-

вариш 2 —_ Ако се излажам, себе ћа излажам. Само

остајте ме и не ми ја пијте крвта како дрвеници. Така, да си ми жив, господине војводо ! — заврши Злате доста опоро и раздражљиво, па устаде, поклони се и пође натраг, оставивши војводу да и даље о свем ргзмишља. |

МУ,

Али му се војвода збиља беше натурио као дрвеница. Јер беше добио налог од организације да што пре на сваки начин сврши с њим и Доњим Поречем,само што му је уз то Матов озбиљно препоручивао да без његова лична допуста никако не посеже на живот Златетов.

Ова га је наредба просто ујела за срце, те је праскао и викао називљући будалама све у организацији, кад хоће од њега оно што није могућно: да окрене Златета на бугарску страну, а да му опет не сме ништа 'учинити!.. Као да га ве знају, као да није он сам скоро доживео да му се слатински првак у брк насмеје и чак стеницом назове... Но кад му љутња одумину, он поче да смишља план како би најлакше могао имати успеха.

И смисли.

Једнога сутона лагано се он спусти у Слатину, пришуња Златетовој кући и изненада му ухвати најстаријега сина, по одведе у планину. Злате се сети чим кући дође и не даде да га траже, рекавши укуБанима да се не боје, пошто он зна где је. И не превари се. Сутрадан му неки сељак из Орланца донесе записку и поруку од војводе да ће му послати изуђсна сина у врећи, ако за то време не пређе на њихову страну.

Злате нереди сељаку да га причека, па отиде к учитељу, те му у перо изговори овај одговор за Јаковчетова :

(7