Pripovetke / Grigorije Božović

146 ГР. БОЖОВИЋ

—- Бог да чува од сад па до века, господине!

— И ти, Османе2

— Амин и век, господине ! Е

После дужега већања суд поново уђе у дворницу. Код свих судија расположење као да ће се њима прочитати пресуда. Ова се брзо објави. Циганин Хемруш се осуђује на неколико година робије, а Османов син на три месеца затвора и плаћање овећега трошка за циганску ногу.

—- јесте ли пресудом задовољниг — исцеди председник гледајући .на Османа.

— За овога сина овде, јесам. Суд даје здраво!.. Право је и по закону и вашем и нашем.. Но за Циганина — никад!.. Никад, господине!.. Циганин може да се само истепа сас дрво... Друго не... Други закон за њега нема... Ај до Бога, што направисте! Ат, не дај, Боже, грђе!..

И Осман Злоногић пође од својега места. Сатрвен и скрушен, но некако велик као светац и витез у једно исто време; као јунак који је свестан „колико је тешка његова жалост, али коју он стеже и понесе, кад се нема куда. Приђе к убици својега сина, па не гледајући га баци му неколико моравих десетица на колена и изиђе тихо на врата као каква сенка.