Pripovetke / Grigorije Božović

54 ГР. БОЖОВИЋ ен Шу а ВН а ан вина вени јЕ

прагу, коленовић и Турчин као да је рођени синовац султанов, иако је пореклом ту из некога села у Дежеви. Други је из далеке Метохије, старином из дивље Малесије, који је у кући научио да жали што људи називљу Пазарце Турцима. Некако му то тешко иде у главу...

Загонетна је муслиманска узајамност. Постоји као неки тајанствен обруч, за нас тешко појмљив, који без тешкоћа претвара вернике разних народности и удаљених покрајина у праву браћу. Чудесан изузетак чине само Пазарци и Арнаути кад се сретну.

Арнаутин се нигде тако нелагодно не осећа као _ у Новом Пазару. Никога тако не презире као Пазарца. Њега јединога не сматра за муслимана, него за најнижу преверу, коју ваља презирати као нешто смешно и мрзосно. То Пазарац види и зна, па му враћа толико исто. Свом снагом своје крви и свога срчевога уверења да је најбољи муслиманин, он мрзи Арнаутина. Његову ношњу, његов начин живота, његово опхођење он не може да подноси. Арнаутски начин борбе, њихово лукавство и окретност у њој сматра за обичан дивљачки кукавичлук. Арнаутин је за њега само дивља коза која има брзе ноге — за бежање. И сасвим искрено сматра за несрећу што му је по вери брат.

— Арнауштија, ефенди-бенум, као Арнауштија! рекну Пазарци један другому кад на путу или у граду виде каквога бољега белокапца. — Рекни му „мераба“, па размини, вала, као мимо правога крмка...

Као неко прастаро дуговање да је стало између њих. Арнаути су најуљуднији варвари на свету. Непосредни су, верни другови и одани пријатељи. Цене "удске величине, али је свака личност исте вредности: колико барјактар толико и обичан голаћ. Крв и једнога и другога вреде само по једну крвничку главу или по дванаест кеса аспра. Није им у души да личност згазе и унизе. Доскора су напутуну чаршији били веома ваљани. Без верске су и народносне мржње. Навикли су на просто опхођење без рогушења и празнога величања: у колико је ко виши