Pripovetke / Grigorije Božović

68 ГР. БОЖОВИЋ ·

лази на честитање и доноси домаћину и невести поклоне. Слегао се огроман свет, нарочито женски, да му се реда није могло наћи. Коло, песма, вриска као да је све полудело. Вилотије Копиловац оставио је снаху да двори са његовим сестрама код старога свата, па пошао у двориште да обиђе госте и да припази како весеље иде. Није дотле ни узимао на ум како га братаница његове ујне, Богдана Утвића из Калудре, девојка као вила, која је тога вечера дошла на свадбу, цело вече стреља као присојкиња. На усамљеном простору између зграда и торова хајдучки га пресрела и са раширеним рукама бацила му се око врата:

— Нећеш даље, мој си, соколе!

Као да га је гуја ујела, затресао се Вилотије и хтео да се одмах отргне. Но врелина девојачких мишица, њен чудан и опојан дах, а нарочито мирис стојничкога рубља на заносну пшеничицу били су за тренут јачи од свих очевих савета и добрих старинских предања да је девер дужан на свадби бити анђео, било да сто ђавола узбуркава његову крв.

=— Не сад, Богдана... Знаш, ђевер сам, образ

· Други пут! — шапнуо јој он збуњено.

= Штог.. Други пут!.. Нијесам ја дрво!.. Јеси ли ти мушко!..

— Али сам ђевер, разбери се!

— Не ђевер, но да си и сам прото, мој си, ноћас и вавијек!..

= Бјежи да ко не види, ако знаш невољу !

— Нека виде сви!

— А мој образ 2

— А моја жеља, соколе 2

=— Пусти ме, Богдана !

= Ни довијека!.. Мој си и хоћу да будем твоја. Нијесам ја крива што си ми памет завио, те не знам _куд ударам. На очи ми је пала тама, а огањ ме сподбио. Гризла би тијело своје каошто се вуци гладни по Мокри гризу. Мало прије те гледам у кући кад ми рекоше да на огањ метнем препуљу. А ја мјесто ње дохватих танур и буп на пламен, отиде