Pripovetke / Grigorije Božović

БИТОЉСКИ БОГАЉИ 5

рамена и подвикнеш му као у воденици или јако наглуху. Он се тупо окрене, блесаво те погледа, буни се и прибира да се сети што га то буди из мртвога сна, у којем ништа не сања осим некакве огромне као планина. сиве маглуштине.

— Дрва да кратиш !

АКО

— Дрва, дрва, — и покавујеш му опруженом подланицом како се спушта секира кад се дрва цепају,. — разбираш 2 |

— Како да не разбирам: дрва, а

— Дрва, дрва!

— Арно, де, сега...

Веруј, грозница да те спопадне од нестрпљења док праг прескочи, кожух скине и маши се за секиру.

Но ако га не позовеш, он апатично продужује свој млитави ход улицом као да му је пријатно што га свет оставља на миру. Та рећиће после својој љутој и гладној жени да га није нико звао,.. Несрећник. Стајао је, зар, сасвим у страни од новога маћедонскога живота, који је тако очеличио душу добродушнога Словенина. Загонетно. И стидно да сам у себи поцрвениш. Јер док и јудејски старудар и кичевски млекар кличу по градским улицама српским говором, знајући да ће их целокупно становништво разумети, и то ако само тако буду узвикивали, дотле дрвосек, сањајући ваљда да је на селу испред беснога аге-господара, повија се, у страху заборавља језик матере своје, па као сова гукне овда-онда:

— Одун јарма, одун... ма! |

А изговор му је такав, да га цео дан можеш слушати и не разабрати како жели дрва да цепа, па да си у Кајиру учио турски и арапски... Бедни дрвосек не зна више ни једне турске речи!

Окренеш се на другу страну да би у себи заглушио то што си чуо и видео, али те опет чак с краја улице жалосно пецне за душу, за срце, за словенски понос: | — Одун јарма — одун јарма!.

Ускоро наилази читава врста прилепских сле-