Pripovetke / Grigorije Božović

„НА МЕСЕЧИНИ.

На две тисуће корака испод села Клине на равном Девичком Путу заустави се необична ноћна по ворка. Њен вођ Синан Бећа, журно и врло расположено као да припрема какву сеоску игру, издвоји из гомиле три свезана у властите појасове Арнаутина, приведе их украј пута к телеграфскому стубу, окрену лицем према себи и дружини, па их другом тканицом привеза за дрво, али тако хоћко да су се јадници прилично могли одмицати један од другога. Кад то изврши, измаче се на средину пута, погледа их, па се грохотно насмеја, но без пакости и љутње, као човек који је задовољан што му све тако сретно полази за руком.

= Е, Баранци, — рече им он арнаутски:: — баш овде је погинуо мој брат Хасан Бећа. Ето ту крај ваших ногу му је побијен камен. Зато сам вас чак довде замучио... == -

— Нека је божја воља, о Синане Бећо! — одговори један од њих: — само немој да нас мучиш!

— Не бојте се, соколови... Закљињем вам се душом мојега брата да ћу извршити стрељање по свима државним прописима !.. Нас је завојевала Србија, па ваља да се држимо и њених закона, море јунаци... Мирно!.. Пет часака за молитву: воља вам српску, воља муслиманску — ја поуздано знам да је сваки Баранац ниједна вера!..

Ове последње речи Синан Бећа изговори српски и јетко, јер кадгод је хтео бити пакостан или духовит, напуштао је арнаутски речник своје мајке Бе-