Pripovetke / Veljko Petrović

132 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Ханс пише да је заробљен, али да је у болници на . раду, да се добро осећа: шеф, један српски санитетски мајор, а бивши бечки ђак, веома је љубазан и колегиалан. Живи као у миру, много ради и учи (оћпе Зраз5!) и много мисли на Беч, на пријатеље, а највише на њу. Био би захвалан да му се и она јави. Леополд пише готово исто, само вели, место „заробљен“, да је „остављен у болници“; и њему је „сразмерно“ врло добро, шеф је веома „културан“, има „доста“ да се ради, „али то је корисно“. И он моли да му се јави она, „то би, у овим приликама, било веома племенито од ње“. Шаље своје поздраве и дубоко поштовање Господину Хофрату и Г оспођи матери и њој самој. И потписао се целим именом, док је онај мали ставио само „Ханс“, адреса му је и онако на првој страни, Хм! Где су само писали они овог С писмима заједно, криомице; међутим искључено је да се при томе нису узајамно уходили. Него, дабогме, чине се невешти једно пред другим. Али шта је онда са другарством> И ствар ме поче силно занимати.

Идући дан приметио сам да обојица тешко при= кривају запету пажњу којом ишчекују извесне знаке у моме понашању, а видећи да се ја понашам непромењено, без икакве алузије или двосмислене речи _и без и једног значајнијег осмеха, они се умирише и охрабрише. Само Ханс није крио своје топлије и _ оданије погледе, Причини ми се да између себе мање говоре, и кад би се ословљавали и позивали на визите, рекли би једно другом „Ханс“ и „Леополд“, а никако Ханзи и Полди.

Ујутро улазећи опет у болницу, сви лекари су ме дочекали као увек у ходнику пред канцеларијом; упало ми је у очи да се Леополд упустио у, свакако стручан, разговор с доктором Бигелмајером, док је Ханс, нешто мало по страни, гледао кров прозор у каљави снег. Ханс ме је некако значајно погледао и као да се поклонио, на начин цивила, салутирајући. Позовем их опет све унутра на чај. Помало смо и „политизирали“.- Ја сам им саопштавао руске