Pripovetke / Veljko Petrović

142 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

боцу француског вина, да заједно проведу Силвестрову ноћ. Али они ме преклињаху да останем с њима. Причало се о свему, највише о ђачким лакрдијамаио Бечу. Били су врло расположени, вино их је, чини се, приближило. О поноћи устадосмо и куцнусмо се „у здравље оних које волимо“. Као да се мало смрачише. Кад сам отишао и морао понова да прођем поред њихове собе, свећа је још горела, али се није чула ни једна реч. Е

Ујутро ме пред болницом дочека Курмајр и узбуђено, шапатом ми саопшти ми да је Ханс оболео.

= Шта му је 2 Ватра

— Није добро. Четрдесет.

— Шта Да није пегавац 2

= Сви су изгледи. — И дрмну главом.

Ја га добро погледах. Он је био вазда замурен у себе, нисам могао разабрати да ли је заиста тако забринут.

Мали је хтео да скочи, да се дигне у постељи. Упале, запаљене очи су му синуле од задовољства што ме је угледао, био је црвен као печен и врео као жар. Узверен и неодређен поглед је напорно уперио у мене, шаптао је: — ја знам шта је, Неп Рокбог, Нег ПоКфог, ви ме лечите! — Наредио сам да га купају, увијају у влажне чаршаве, и обећао сам му да ћу га надгледати. Његове усијане руке нису хтеле да ме пусте, а устакљене очи су ме преклињале да га не напуштам.

г Међутим, те ноћи свом силом је избила пошаст. Неколико болничара ми падоше, и доктор Каленић, а у свакој соби десетине војника. И из града и из логора и са положаја, довлачили су болеснике. Ја се нисам бојао, прележао сам био болест у турскоме рату, јурио сам од собе до собе. Мађари нису изостајали, ни Курмајр, али је сваким часом било све више болесника, а све мање оних који извршавају моје наредбе. Мали Ханс је већ почео да бунца. Али мене би сваки пут познао кад бих утрчао к њему, ма за тренутак. Курмајр је савесно лебдео око њега, али Ханс је само мене тражио, Нисам могао да разумем његов поглед. Да ли се бојао самоће с Леополдом,