Pripovetke / Veljko Petrović

ТЕРЕТ 147

=

докучљиве лепоте. Али деда Вујовић није био ни као остали слепци. Он је увек био погнут, опуштајући пред собом на земљу своје обневиделе зенице као да су тешка, оловна ђулад. Био је вазда запослен човек; као дугогодишњи удовац сам је однеговао децу, и сам себе дигао је од малог ракиџије до угледног хотелијера па најпосле до рентијера, војног набављача и газде једне угледне двокатнице на Зереку. Вазда жив, покретан и дружељубив он се, кад га издадоше уши и очи, неповратно сневеселио. Избегавао је и своју рођену децу, пошто је и сам себи био на терету. Није хтео да прими никога да само њему служи и да га води. Старо није волео а, „за младо је штета да се зароби уза ме!“ Стога, нечујно, уздржавајући и кашаљ и најтише лупкајући штапићем, повукао сеону своју старачку собу, далеко од сина и снахе, а уз дечју собу, јер њихов жагор њему није могао да смета. Његова соба била је и у великој кући исто тако намештена као и некада у оној маленој на Врачару, истим оним покућанством које је он добро познавао и које је с њим заједно старело и вештало. Оно је њега опкољавало и примало исто онако дискретно, швкрипућући, слепо и глухо, као што је и он по њему пипкао одмарајући се у његову сумраку.

Своју кућу и њену околину стари Вујовић је тако добро познавао да се по њој могао слободно да креће. Имао је танано чуло за тачно одмеравање времена, па је ранио сваки дан у исти час. Умео је да своје одело нађе и сложи сам, да се умије сами без ичије помоћи да изађе у кухињу по јутарњу каву и да се, на лепом времену, сам ишета на мали Калемегдан; да се сам врати у своју већ спремну собицу, па да ту, ћутећи, погружен у углу, дочека време обеда. Живео је тако, строго и тачно као часовник, одбијајући свачију разоноду. Вечерао није никада, али је свако вече дотапкао у ручаоницу да све редом помилује по глави, пуштајући да га деца и унуци изгрле иижљубе. Једино би показао да му је криво кад му не би унапред јавили да ће за ручком бити и гостију. Није волео да излази пред непознате.

10%