Pripovetke / Veljko Petrović

ТЕРЕТ 149

Стари Тодор није никада ишао у кавану или куд било у друштво, а нису му никада ни'код куће читали новине или, бар, саопштавали главније вести из домовине и великог света, па ипак, чини се, он је знао за све важније догађаје у које је његова отаџбина загазила после „Анексије“. Истина, приликом својих јутарњих излазака чешће би се сретао са старим пријатељима и познаницима. Например, стари отац министра Јовановића редовно би му пришао да му протресе руку, да му се јави на уво. Али како су се они споразумевали то сам Бог зна. А и шта је могао стари Јовановић да саопшти своме некадашњем еснафскоме другуг Кад је и он био доста тврд на ушима и познат као голема ћуталица која ни међу својим „московлијама“ а ни.на дому не проговори једну реч у месец дана, и чувен је у Београду по томе што и старо и младо поздравља једино прстом о обод на шеширу.

Кад је аустријски ултиматум грунуо усред ведрог београдског дана, папосле смртне тишине првог запрепашћења, настала она журајивост брзих и изненадних одлука, директор Вујовић и његова породица сетише се извесних ствари којима последњих недеља као да нису придавали потребну важност. Сетише се и свакоме значајно препричаваху : како је Деда на Видовдан после ручка, изван сваког обичаја, изашао из своје собе и стао поред снахе баш кад је ова јако узрујана примала телефонски извештај од мужа, однекуд из вароши, да је у Сарајеву извршен крвав атентат.

— Шта каже г Ко је све погинуо 2

И казивали су после да је он тада све разумео, а то би било искључено да он сам није слутио и очекивао такве судбоносне догађаје. Сећали су се после и тога да је у то време, у својим једва чујним монолозима, помињао тешке и страшне речи о рату, као да је већ носио у својим слепим очима визију ратних грозота.

· _ Истина Вујовићеви су се сетили свега тога тек касније, кад се већ иза Бежанијске Косе помолила