Pripovetke / Veljko Petrović

156 ВЕЉКО петвовић

Деда-Тодор је цело то време шапутао своју одбрану: да он није крив што Бог није њега узео раније; посилни се осврнуо два пута на њега, али је осетио да њему не би требало да приђе.

Увече је командант места лично дошао Вујовићима, и, пошто им је изјавио саучешће, позвао је директора на страну. Рекао му је, као у поверењу, да се дискретно спреми за пут; Бог зна каква још искушења очекују Србију; крајњи је час ако хоће још децу да смести у слободи; дакле, нека рано ујутро пође ка Призрену. Колима више неће моћи даље, нека дакле само најнеопходније потрпа на коње, он ће му за кола уступити седла или самаре, што му буде требало.

Жена у почетку није хтела-да настави пут. Она је тврдоглаво тражила да остане у близини погинулог сина, да се само докраде њему па гроб, па ма је Бугари одмах на месту убили. Препирка је између њих двоје трајала до у ноћ. Најзад је увидела да они имају још два жива и нејака детета.

Али, сад, шта ће са Старцем Деда заправо није ни легао, целу ноћ је преклањао као болесник од запаљења мозга, уздисао је уздржано и шапутао. Као да уопште ништа није осетио како се његови на прстима дижу, пребирају ствари и везују завежљаје. Кад су већ узели свећу која ће им тамо доле светлити док натоваре коње, помоћу војника, мигнуше главама у исти час према старцу, не смејући једнодругом у очи да погледају.

— Не смемо оба коња употребити за ствари; један нека носи оца!... Децо, коњ је само за деду, ви морате одсада с нама пешице! — рече напослетку

Вујовићка, скривајући горчину,

Кад су му пришли, старац се само престрављено пренуо, па се одмах без поговора предао да га поведу и дигну на коња. Бати је необично импоновало што су му дозволили да води дединога коња.

Напољу је лежао још потпун мрак, тек што се тврђава назирала у оловном.праскозорју. Жута свећа, коју је газда закрилио дланом, лелујала се и поводила