Pripovetke / Veljko Petrović

168 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

се смеше оним архајским осмехом и мешале су у склад здравља и тихе радости, своје вечерње мирисне одисаје... Негде се један детлић пуже уза стабло и куца својим јаким кљуном. Његови откуцаји не личе смртоносноме лову. Поред нас устрча на углачану букву веверица у хитрим спиралама. Секица се осврће и тапше од весеља:

— Мама, мама, ено је, још се види међу рашљама. Има тако велике очи, и клима репом као плерезом ! Е

Пред селом, одмах крај друма, с десна, лежи велик, дрвен крст; није га извалило ни време, ни олујина, ни гром. Ко живи створ, бијен и дотучен, размрскане главе, угнуте у земљу. Умрљана икона од лима излубила се и извила као суви лист. Сунце тоне, шири и скупља своју бескрајну лепезу, а поветарац, који сумрак буди заједно с буљином и са слепим мишем, доноси нам мирис дима и пржотине. И нехотице се трзамо, али с десна весело засјакташе циганске ватре. Њихове черге, плетере и набоје није нико ни палио ни рушио. Стари се апатично обрћу око ватри и с прагова, а чопор голишаве дечурлије појури за нама премећући се и дречећи се.

Село је половином попаљено. Крај у (који улазимо страдао је цео, али унутра, у великом шору, беле се многе, уредне, нетакнуте куће. Пролазимо поред цркве на чијем торњу зјапи рупетина. Зидови јој огуљени, прозори обрасли у коров, порта разграђена, забуђала. Болна мајка, а шта је тек с њеном децом!

На средини велике улице стадосмо испред високе зграде с четири прозора и са широким вратима. Стигосмо, то је дакле општина. | Већ се полагано ухватио сумрак те не могу да прегледам огромно двориште, још мање да му догледам краја. Обасипамо питањима домаћина, стару мајку и домаћицу, и нестрпљиво се четкамо и умивамо. Хтеле бисмо још исте вечери да прођемо селом. Ма колико да смо узбуђене и да знамо да Ке нас очекивани призор још више растужити, ми хитамо као