Pripovetke / Veljko Petrović

«

ПОКОЈНИ САВА 171

да с високе литице гледам остатке разбијене лађе у дубини спокојнога мора. Иако. сам уморна, осећам да бих могла овако преседети читаву ноћ, гледајући у смирено несрећно село и пребирајући мисли, своје најтужније и најпоносније, најблаже и најпркосније мисли о којима сада више не бих умела дати никоме рачуна. Гласови који су допирали до нас испред кућа, из дворишта, иза рушевина, бивали су све ређи и све тиши. И ја сам сама тихо и немарно одговарала на рођакове речи чији ме је гласни звук вређао као свакидашњи разговор у храму.

Из тога полусна тргао ме је енергичан бахат некога који нам се приближавао средином улице. Глава му се губила у мраку уличног дрвећа, сенка му је, као неко његово, бестрага продужено, биће, допирала

"до нас. Тако се чинио голем и фантастичан. Ишао је великим, одмереним корацима, и кад је прошао мимо нас назвао нам је дубоким гласом: — добар вече! — Ми се одазвасмо у један глас. А шурак ће прво запитати тише као себе самог — ко је тог — па ће тек онда гласније:

— јеси л ти то, Покојни 2

— ја сам, господине. Лаку ноћ!

— Лаку ноћ!

Секица ме стиште за руку, а и мене прође језа.

— Како покојни, по Богу г

— Ех — насмеши се мој рођак — тако га је прозвало цело село. Право му је име Сава, Сава Крчединац. Али сад му је остало покојни Сава. Јер, заправо, он је већ и био покојни.

То је човек већ у педесетим годинама. Честит и вредан, и, кажу, да је увек био за сељака и сувише озбиљан и ћутљив. Пре пар година умреше му и жена и обоје деце од тифуса. И он се више није женио. Живео је сам с матером, с једном, исто тако за сељанку, чудном, меланхоличном и побожном старицом. Кад су оно Србијанци, 6-га септембра, ушли у село, он се није турао око официра ни око војника, али је, наравно, свуда био са'Србима. А кад су. после два дана Србијанци, изненада, отишли, он се