Pripovetke / Veljko Petrović

ј Х НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 63

— Господин изгазио Владиславу !

— Како 2

— Изгазио је. Ја ваљао снег, влажан је па иде али је тешко, кад чујем да неко кука и цичи: —

„Не, Јоване, за име божје, уби мене, не, Јоване!“ ——_ ја отрчим у башту, а господин, без наочари и без капута, сав разбарушен, вуче за косе Владиславу, баца је о земљу, удара кајишем где дохвати, и пређицом, и гази је и само шапће: — „напоље из моје куће, несрећо, напоље“! — Мати пада на колена, диже се, клизне, па опет падне и руке диже у виси плаче и моли, али он је гурне од себе, па опет даље гази кћер и вуче је за курјуке до капије. А Владислава, бледа као крпа, заклопила очи као да је мртва, и ћути. Под оком јој цури крв, а блуза јој раскидана и сукња сва од блата. Около по зидовима се скупио свет, а учитељ само удара кћер, и кад је отворио капију, гурну је ногом напоље, на гомилу. Једна је жена прихвати и поче псовати учитеља; али он залупи капију и ухвативши се за главу лагано уђе унутра. Госпођа остаде у снегу јецајући.

У вече се ни о чему другом није говорило, само о Владислави и о поп Душану. Мене је подилазила језа и дуго нисам могао спавати. Ветар је дувао и целу ноћ ме је плашила грана дивјаке јабуке која је ударала о окна, цврчала и стењала, као да је и она зебла и молила да је пустимо унутра у топлу собу јер је напуштена од света, у тавној, пустошној, јесењој ноћи. Чим бих затворио очи почели би се. колутати црвени, дебели и глатки колутови, а то је била крв; она би понела и мене, дигла би ме и бацила у мрак. И ја бих се престрављен тргао: Мама ко то плаче

— Нико, синко! Спавај!

— Мама, да ли је Владислави сад зима 2

= Није, синко. Има добрих људи.

— Мама, је ли поп Душан рђав човекг2

— Прекрсти се, синко, и спавај!

— Мама, зашто господин нас никад није тукао, а своју кћер је изгазио 2