Pripovjesti : crnogorske i primorske

198 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

га у Дупилу, гђе се свецем прогласи, а Кори пук свашто гонета и вјерује. Дубровчани пак, да ископају тебе и нас, шаљу му сребрни ковчег, да му тијело храни, кад се тобож престави. Но ако желиш да ти господарство устраја, предај тога свеца нама, да га ми по нашки прославимо и у сваку од четири кнежине грбаљске по један черек објесимо, нека се пук страви и у себе дође; пак ћеш брзо чути да је свак опријенуо цркви, страху божјему и својијем старешинама.“

Иванбег се згрози, пак, послије подужег мука, проговори: „Ако је та безаконик унио главу у моју земљу, давам ти јемца Бога, да ћу га везана опремити у Котор. Него пођи збогом, поздрави ми провидура и увјери старца, да сам му друг и помагач да плијевемо троскот из њиве и кукољ из шенице!“

Пошто размијене дарове и колаче, Бескућа крене пут Котора, а Иванбег пошаље улака по побратима Мијатова и по Мијата, ако се ту намјерио.

Кад дође побратим Ђико пред Иванбега: „је ли истина,“ упита га бег, „да си угостио Мијата Грбљанина, који је утекао с конопца 2“

— Јесам, господару, одговори Ђико,—то ми је причасни побратим, изјели смо заједно, откад се познајемо три пећи хљеба.

— А какав је збиља та чоек> припита Иванбег.

— Вазда је био мирне нарави и поштена образа, дода Ђико. „То је кућа од старине јуначка и чазбена.“ — А је ли ти казивао рашта су га Млечићи судили на вјешала 2 опет прихвати Иванбег.

Тад Ђико каза редом, као пјесму на изуст, све што му је Мијат уз ватру причао од својега живота. Нато ће ти Иванбег: „Дакле је истина, и сам Мијат потврђује, да је кривоклетно обиједио праве људе, пак и мене уплео у ту мрежу.“

А Ђике: „јест под тешкијем мукама калуђере на душу узео; али о теби, господару, ни е ту говора било, то је њеко придао.“