Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОКЛЕТИ КАМ 209

бременом на рамену а други магарцу на хрбату; ту им сване а мијех проговори: „Гђе ме, море, носиш2“ Пане ђак од страха и замре, а поп се обрати с магарца да види што би кад ли је мијех отскочке засио за њим на кљусе, а из мијеха промаља Мијатова глава. Да не би поп хитар да запрешта погибе као ђак, но је поп знао дубљу! Ишчезне Мијат, мијех и кљусе, а поп остане на ноге у дубак лак као перо! А многи рекну: „Као ко умије!“

Кад сељани чују што се догодило попу и ђаку, скоче и пођу једанак по коце, а Мијатовица тркне до онога калуђера, који јој је спасио мужевљи гроб од војске. Сељани одозго с кукама, с мотикама и с прутовима, а калуђер одозд) с петраиљом и с крстом, док се сутеку код Мијатова гроба. „Гђе си кренуо, о народе2“ викне калуђер. А стари Радун: „Ваистину да избодемо Мијгата, што се'у зао час претворио тенцем; да нас мртав не расели, као што је жив хтио да вас калуђере раскући!“ „Какви тенац, јесте ли здрави > викне опет калуђер иза свега грла. „Нема тога на свијету но ћете јутрос од божје погинути, прије нег Мијату мртву наудите. – Прођи се безакоња, о народе ћори и глупи, да те не прокунем, јер се моја клетва свака стијеца као у амин.

А стотина грла, да се једва од треске и буке разумије: „Ако си, калуђере, избавио бабу Цвијету, праву као криво држало, нећеш барем Мијатову трбушину, но се мичи без твоје погибије, а ми с њим како учинимо.

Калуђер скочи на гроб и с њега рече крстом у вис: „О, боже и сило божја, који први удари мотиком на гроб, ударило га гђе највише боли без пријебола!“ Сељани разјарени и не осврну се на те клетве, колико ли ни прије на ону Мијатовице, но насрну рпом на гроб и ударе су сто мотика и кука да га раздвоје од земље, како ће лакше под собом тенца 6ости да их не оцкврни која капља његове крвушине.

Случило се да једноме од њих остркне под

14