Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОКЛЕТИ КАМ 211

јер сам чула од свекрве, да се та кућа ископа од које се чељаде посвети, пак се тресем врх онога сирака што ми на очима лиња!“

А калуђер: „Моли се Богу, моја, за себе и за њега, и ја ћу га, грешан, молити; а прођи се зломисонства и сутуке, тако ти Бог сачувао то сироче, да не угасиш кућу до краја. Не копају домове свеци, но злоћа и сујевјера!“ |

Ходили дома Радун и ковач сеоски. Путом пита ковач Радуна, што му се чини, ко укле Војина, тер му око испаде, калуђер јали Мијатовицаг А Радун: „Злосретњега лумбарда бије! Него ти, Крцуне, тако жив био, скуј до сутра четири гвоздене споне, пак им главе оловом залиј преко процијепи, гђе се плоча плочи на Мијатову гробу приљубљуге; ако ти нико не плати, ја ћу ти дати османик жита. Јер, мој синко, добре су клетве а још боље пости и молитве, али ко се чува он се и учува! Ако је ђавола у паклу, не може бити да нема и он своје во ске овђе доље.“

„Идем с ове стопе у увигањ да кујем споне,“ рече ковач, „пак ћу поћи да их ноћас по ноћи залијем на плочу Мијатову, а процијепи ћу заклачити да не може ни лепир изнутра излетјети.“

Радун закључи: „Виш, Крцуне, ону Мијатовицу, чудне онђе пасјаке!) Жалије јој што није кнеза Мијат убио, него што је остала самохрана. Оваква је била једна у нашему селу у моме ђетињству, Бог је простио! Звали је бабом Станом, на њу се свако зло останило, као неће! И тамо она, била самохрана и, као жива, крвомутница. Жњела подну поља њешто шенице, што су јој туђе руке за душу усијале и опљеле. Зовне је чељаде с тога брда: „Хитај, кукавице црна, дома, а немаш га, изгоре ти кућа!" А баба припита: изгорје ли уз своју и она сусједа Панта 2 Док човек повикне: „Не она, јер су сељани ватру прегасили.“ Тад ће ти Стана бацити срп из руке и стати да се бије пестима у главу: леле њојзи угасној, гђе погибе до краја сама! — Да је кнез погинуо, лакше би Мијатовица мужа прегорела! Жалије је њекијема. твоје добро но њихово зло!“

У 14»