Pripovjesti : crnogorske i primorske

214 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША _

нијесмо на њега самога пали! Ако ли се не пушта, ми ћемо распазарити.“

=— Но ако коме око испане кад га открију тер не буде рад селити, ја за то нећу да знам; таква је трговина, здраво за готово!

= Не, богме, него кад би те душа бољела да ћору што бациш!

— Луди се дару нада! — То је коло шарено! Ја хоћу да знам цијену на ови час, мени светац у броду, а теби паре у кеси! Овако се послује. Више ваља један држи, но стотина узми.

= А да добро, рече Друшко, а ми се погодимо овако, без пријеваре и грехоте. Ви донесите на крај мора ону велику вагу, на којој дуждеви људи продају пуку со; ја ћу на једну страну ставити свеца, а ти на другу примећи пара, док бреме не криви ни тамо ни амо.

— Мјера није добра, примјети уцињанин. — Ако свецу није угодно селити и отаџбину оставити, неће вага у крст доћи да ставим Ловћен според њега, ако је прави светац.

=— Добра ти је, проговори Друшко. Ако свецу буде досадило под земљом, те би био на народ једак што га не откријевамо, олакшаће као маслиново перце, пак поћи у двије паре тамо у вас гђе ће му пред њим свијећа горети, тамијан благоухати а прси завјетима сјати.

· А уцињанин: „Најбоља је цијена осијеком. ја купујем мачку у врећи, јер ако буде светац и цјелокуп, ја ти не бих за њ пару дао, ако није чудотворац. Дакле знаш која је: прекинимо на сто цекина на срећу божју. Ако ли учини светац да престане јужина, која ме овђе усидрила ево двадесет дана, и доведем га вјетром у крму сутрадан, пошто га укрцам дома, придаћу ти пића и бакшиша десет дуката.“

На ту стану и раздвоје се пуни вина, да би га прстом у грло дотакли.

Нађе Друшко два херцеговачка ускока, који му се подухвате да ће трупље Мијатово крадом изнијети из гроба и пренијети у Будву првијем мраком.