Pripovjesti : crnogorske i primorske

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША М

несумњиво међу најискреније документе човечје при"роде уопште, а српског народног карактера напосе; међу документе које ће филозоф и моралист у свако“ доба са коришћу и задовољством читати. Као уметник, могао је Љубиша, од потоњих српских приповедача, бити кудикамо и надмашен, али као зналац народне душе, као тумач народног хумора и филозофије, као сликар народне прошлости и народног говора, Љубиша остаје јединствен.“

|

Стјепан Митров Љубиша родио се у Будви, у Боки Которској, последњег дана фебруара месеца 1824: родио се у оном дивном крају нашег народа, где је сама природа „стварајући на махове своје чудесно дјело“, створила највећу оригиналност; у крају где је српски народ можда најбоље очувао своја предања и своје обичаје, и где је „сваки трећи човјек од природе пјесник и говорџија“. Отац му се звао Митар, а мати Ката Брдарева, обоје родом из Грбља, одакле је Митар породицу преселио у Будву. У домаћој повесници Боке Которске племе Љубишино заузело је истакнуто место; из њега изидоше многи одабрани људи , који су били на дику својој отаџбини. Љубиша је у старини било вредних помораца и црквених досто анственика, а у наше дане један изабран огранак овога племена био је Висарион Љубиша, управник цетињске богословије, потоњи митрополит Црне Горе. Отац Стјепанов провео је безмало читав свој век на мору. По смрти његовој остаде Стјепан сирочетом од непуних четрнаест година, на врло танком имању. У Будви, као у целом Приморју, не беше у то доба још ни једне народне школе, те је и Љубиша морао да прву школску поуку прими на језику италијанском. Но каода се он јавном наставом уопште слабо окористио, јер му, након очеве смрти, паде на врат обезглављена породица. Главна његова школа била је љута невоља, она га натера да се самоучки ода књизи и да се зарана спреми за практичан