Prosveta : almanah za godinu ...

105

да може да постане једно или друго према приликама у којима се буде налазило.

За Бугарску, Маћедонија је перифериска област, питање веће или мање територије, док је она за Србију битни део нерва без кога је њен живот у вечитој опасности. Ако Бугарска нема Вардарску долину, њен опстанак и њен нормални развитак не трпе велике штете; она има, у осталом, свој природни приступ на Црно као и на Бело Море, Србија без Вардарске долине, осуђена је на таворење, на опадање.

_ Питање политичког опортунизма није мање важно. Наши источни суседи су народ који још није психички потпуно развијен; груби нагони су код њега јачи од виших осећања. Солидарност, сношљивост, трпељивост, верност, заједница, све те црте културнијих раса, он није до сада никада показао. Он има само примитивне апетите, да заграби што више, да има што више, ма по коју цену, не бирајући никада средства. Отуда је бугарски народ, у степену развитка у коме се данас налази, стална опасност по његове суседе. Српски народ културно развијенији и свеснији солидарности која би имала да постоји међу суседима, увек је међутим разумевао права и потребе других онако исто као што је силно осећао своја права и своје потребе.

Он би био вероватно готов да чак поднесеи жртве — у колико оне не задиру у оно што је њему битно и предсудно — само кад би имао гарантије да неће бити изложен

вечитим трзавицама, вечитим кавгама, вечитом ратовању, јер ако и један народ има потребу за дугим мирним животом, то је заиста наш народ.

Између нас и Бугара лежи, међутим, данас једна ужасна провала. Жртвама од 1913 године, додали су се ужаси из 1915-18 год. Систематско истребљење које Бугари не престају да врше од како су, после мучког и подлог напада, заузели .нашу земљу, терор, однарођавање, пљачка, претворили су ту провалу у бездан. Човек изгуби моћ размишљања само кад се сети балканског пакла. И они хладни мозгови, људи који далеко виде, уздрхте на речи споразумни мир, речи које се данас тако често и тако силно чују на свима странама. Не због тога