Prosveta : almanah za godinu ...

— 166 —

гледао. У том засвира далеко за нама јуриш и на-

стадоше узвици и псовке официра и пуцање њихо-

вих револвера више наших глава. Скочимо свии

пођосмо на јуриш. Србијанци су нас дочекала на бајонет.

Тада сам први пут сагледао србијанског војника. Какав крвав загрљај и како сам га ја негда замишљао ! Грозница ме је још увек палила, тело ми је горело, образи се ужарили а очи зажариле. Трчао сам испред свију, трчао сам као луд. Наши су официри мислили можда да је то храброст али је то била грозница. Грозница или страх можда, јер је то била прва борба у у животу па одмах јуриш, па онда оно узбуђење због помисли да сад треба својом руком крвнички да бодем србијанског војника. Ускочили смо у шанац и отпочела је крвава борба ножевима, кундацима, рукама, зубима. Ја сам напао на једног рањеног србијанца, десна му је рука била крвава и опустио је низ тело а левом је узнео пушку изнад главе да се брани. Ухватили сеу коштац и почесмо се рвати. Он се бранио зубима и изуједао ми је руке и грло и поцепао ми зубима све одело. Мени се навукло нешто на очи, не видим ништа и само измахујем. Нисам ни видео шта јеоко мене било, нисам ни видео да су наши већ измакли из тога шанца и да смо ја и србијанац з запали сами мефу мртвима. Ми смо се борили и даље док он није малаксао од многе крви која му је текла из рамена те се искрвависмо и ја и он. Клонуо је, те сам га оборио, сео му на груди и потегао ножем који сам скинуо са пушке да га прекољем. У томе часу он јекну:

— Не, кумим те Богом и светим Јованом!

Те речи ме наједанпут пробудише, пробудише ме тако као кад у сну кога хладном водом изненада полијеш. Од једанпут сам прогледао и видео, видео сам око себе све и знао сам где сам и знао сам шта радим. Падоше ми на памет мајчине речи кад се праштала са мном. Ево и овај што га ја треба да