Prosveta : almanah za godinu ...

168 са пушком 2 Срамота ме је било од самога себе, срамота ме је било од оних које сам сретао успут, мислио сам сви знају да сам Србин; изгледало ми је као да ме сви са презрењем гледају.

Кад смо прошли кроз Милановац, а оно отворили се прозори на кућама и изашао на улицу силан свет, жене, деца, људи, па нас све то гледа, нас Аустријанце, нас непријатеље. Наиђоше ми сузе на очи, оборио сам главу и навукао капу на очи па пролазио као кроз шибу. Ух, камо да сам погинуо

тамо у рову!

Приђе ми још и Јано дете, дрпну ме за шињел и довикну.

— ЕЈ, Швабо, како си се провео на Церу

Прошао сам кроз Милановац као да су ме на вешала водили, тако сам прошао и кроз Крагујевац. Рекли су нам воде нас у Ниш. Још сам се помало тешио у себи, рекох, мора се ваљда тако а кад стигнемо у Ниш, тамо ће нас ваљда издвојити. Рећи ће

нам: «Дете, ко је брат Србин нек стане у страну!»

Тако сам мислио и тешио сам се, ал није тако било. Ја сам и даље остао србијански роб.

Ту заробљеник прекиде причу јер застаде да помогне једноме грешнику, оцу 1 гроје деце, који је једно носио на коњу везано за товар а двоје водио. Колан се на коњу био одрешио и вукао се по земљи те је товар заједно са дететом претио сваки час да падне. Пришао сам и ја да помогнем те сиђосмо с друма и растоварисмо коња. да га понова натоваримо и чвршће вежемо. Човек с децом крете даље, те и ми за њим. Заробљеник настави казивати своју историју:

— Робовао сам и туговао сам. Теже ми те било но оним Швабама и Мађарима, јер они су бар туђину робовали а ја своме. Једнога дана неки од наших кад се вратише с рада и они што су радили по канцел аријама саопштише ми да су неки Срби заробљеници молили команду да их прими у српску војску. Еј, благо мени, рекох, само дај Боже да то буде !