Prosveta : almanah za godinu ...

— 169. —

О, да знате, господине, како ми је то био весео и свечан дан кад сам се и ја јавио и кад су ме примили, било ми је као оно кад сам био у Раваници. Та ето признаће ми се да сам Србин, нећу више бити србијански роб. Паде ми на памет мој бабо и помислим да је од некуд сад он ту па да му могу касти: «Бабо, ја сам србијански војник!»

А кад сам се обуко и метнуо шајкачу на главу а ја салутирам сваком редом као оно о слави кад ми је отац донео шајкачу. Па како сам тек плако ко дете кад нас изведоше да се закунемо Краљу Петру. Кад сам изговорио оне речи из заклетве ја сам се толико драо, чини ми се да се мој глас чуо изнад свих осталих.

И како сам био срећан кад нас поведоше у борбу. Идем ја сад да се бијем али не за другога већ за себе, за све нас. Друкче је сад, другче сам се и осеЋао. Било ми некако мило и поносио сам се и, чини ми се, нисам жалио погинути. Осећао сам да ћу бити храбар и замишљао сам већ на својим грудима Обилића медаљу и замишљао сам себе кад се вратим једном у село, у наше ослобођено село, са том медаљом. Кад изађем пред бабу и пљеснем се по грудима, па кад одем у Раваницу да целивам Цара и кад му рекнем: «Царе Лазо, ево твога Обилића на мојим грудима!» Их, Боже, како сам све то замиш_ао и све видео очима и једва чекао да то што пре и буде. Ако би пожалио погинути, само с тога би, што би ме жао било не доживети све то, али рекох и ако погинем, опет ће се испунити моји снови, јер ће ме сахранити као српског војника, у српској униформи, у српској земљи, оној што смо је некада догледали са Врдничке Куле.

И кад сам ступио у борбу, са српском пушком у руци, изгледало ми је то као празник неки а не као рат. Сад не морам пуцати у ваздух, моја ће пушка сад гађати моје крвнике. И борили смо се боме нећу да се хвалим али ето ту смо па запитајте за нас добровољце како смо се борили, борили смо се као прави Србијанци. А кад наредише старешине