Prosveta : almanah za godinu ...

[82

Росандићева песма о Саморанкама, тако тиха, свршава се једним страним, дисонантним звуком. Из једне од несретних кућица чује се оштар крик, а затим попац који прелази у роптање. Саморана Очајница полудела, па почиње да хули на Бога и на људе...

Као да зли смех судбине и демона долази да се на крају наруга целоме болу уметникових патница: Ха-ха-ха! Гледај, дрводеља, гледај, за кога се сатире та твоја земља“ За непријатеља се сатире! Твоји земљаци, који јуче певаху окићени цветом да ће да

насилника гоне из куће, сад ено обукли његово рухо и вргли на се његово оружје, па се бију за њ место против њега. Ха-ха-ха, дрводеља, где ти је сплитски хумор, Много је једноличне туге у твојој песми, смеха мало унеси! Лудачког, Ђђавољег, каквог хоћеш тек смеха мало; та А то треба музичкоме ритму уметничких дел

Песма Само ратна прекида се тако у једном дисанантном акорду. Уметник завитлава длето у угао и пада у своју столицу.

ж

Неколико дана после тога није радио ништа. А онда устаде и поче да кваси и меша глину у једном котлу, и узе да лагано ваја једнога Исуса Христа Пониженог, свезаноги немоћног до краја. Скрушени и неутешни бол беше отишао до библије.

Али из тог танког светитељског тела, неосетно почеше севати кроз уметникову главу мисли о Васкрсењу и о Избављању. Тешко и полагано, изрази сенајзадуметничка концепција Наде, да заврши орахову песму. Једнога дана донесе се у атеље крупан пањ ораховине, и уметник издеља из њега једну девотку која чека замишљено. Мене ова девојка подсећа на праву робињу Далмацију, која чека свог младожењу и нада му се још увек, на обали бесног мора, да је избави. Не знам да ли је тако називао и њен вајар, као што не знам ни за оне прве у колико ће он примити мој утисак. Али знам да је био сав