Prosveta : almanah za godinu ...

— 184 —

каване направили су најлепше склониште града, иначе прилично баналног, што се света тиче.

Штедљиви швајцарски грађани и грађанке обично не седају за сто, него се скупе мало по страни, испод дрвећа на обали, и оданле слушају концерат. Свирачи им предусретљиво обесе по један програм о стабло, да виде шта се свира. Ми странци напротив, а особито ми Срби, волимо да седнемо око стола, и да причамо, па макар немали сјутрашњег ручка. Чини нам се, ако стојимо на страни, да свет шапуће: гледајте бесплатних посетилаца.

Свирају у се неког уметника успомене из Италије. У жуборастој мелодији комада чини ми се да чујем воде италијанске, преко којих сам недавно пловио. Меко повијање линија подсећа ме на познате повијарце римске кампање, обрасле травом и шумарцима. У једној уличној песмици као да видех гологлава гамена како корача путем. А кад басови учинише један јак и повит замах одоздо, учини ми се да видим како људска рука баца мост преко реке, до града који је близу.

— «Молим те, како је живео онај наш дрводеља са Арепше ди Мац» — прекину ме Владимир, листајући један албум његових радова. Беше заволео демократски изглед уметника.

— Шта да ти речем. Уметнички животи могу да се кажу у паузама на концерту. Родио се у Сплиту, тесао тамо камен, као самоук, с Мештровићем који беше сашао са села. Били су после тамо заједно у некој школици. После тога Мештровића запазише и одведоше у Беч, а Росандић остаде и даље у свом Сплиту, и сиромашан и незапажен. И ма да је после дошао у Загреб и Ја а Ено на неколико изложаба, никад се није могло рећи да га мази на живот ни публика. Био је увек некако по страни и рвао се са оскудицом. Чуо си му за кризе и губитке у Србији. Сада се овде у Женеви мучи и пати опет, као и његов друг Рачки.

— «Свиђа ми се његова Робињица, — примети Владимир. — Гледај само како је живата плоха. Осећа