Prosveta : almanah za godinu ...

= 188 —

орали туда је протутњила крвава мешавина, и плугови су поломљени. А куда се орач у вече с децом кући враћао, сад не иде нико.

«Враг би ти га знао, иду процесије духова и утвара.»

Сетих се беле процесије лабудова и пођох прозору, зовући уметника да их види. — «Е, одатле не Ћете видети ни језера ни ништа» — додаде он.

— Ви овде радите не гледајући на околину, као паук. — «Реците као онај у затвору, бога ти, што му је гвожђе око ноге. Уосталом шта и да гледам. Ово је језеро као неко блато, и све су овдашње боје до ђавола хладне. Мрзим их, јер због њих не могу више да се добро сетим наших топлих боја и наше атмосфере. Ено тамо код оне Девојке што пере на мору, имам сто мука да изразим у позадини вечерњу топлину с нашег жала мрског. А мука вам је, знате, радити напамет и не пасти у натурализам, који ја мрзим.

И док он тако показиваше на неку најмлађу ствар, неку Рибу-Девојку, (јер имађаше очи од рибе и косу од морског чивита), девојку из оне народне песме «Мајка Мару преко мора звала», и од које је мало касније настало једно од најбољих уметникових дела — дотле ја, остављајући прозор и невиђене лабудове, нешто помислих: У овом атељеу као да маше лабудово крило, попрскано крвљу. Јер се овде детиња, девичанска машта чудновато меша с нечим епским и крвавим. У овој одаји, кроз треперење вилинских марама као да се чује врисак бола. Из свих углова, између натрпаних прилика, зјапи дисонанца двају опречних ствари: једне грубо реалне и једне фантастичне.

Г. Рачки, као иједан од наших уметника, осећа националну уметност, и одбацујући западну Евро-

, тражи да се уживи у душу наше расе да је види онакву каква је, и да осећа с њоме. Одатле она његова раван с којом црта наше народне патње прошле (у Смаил-аги Ченгијићу)и данашње (у целом