Prosveta : almanah za godinu ...

— 189 —

низу Страдања). Одатле и његова љубав према народној поезији, коју просто обожава. Међутим, против ове свесне наклоности која га вуче у реалност, има код њега, чини ми се, једна опречна, која је несвесна, али зато јача — ато је наклоност према слободној игри маште и снова, према оној бескрајној мелодији сликарских тонова, који су узвишени изнадсваке националне садашњице, иопштии весели као сами живот. У томе ето сукобу неба и земље, радости и бола, врти се овај уметник; због тога ради онако немирно и нагло, и мења своје слике онако непрестано. Уметник врло велик и искусан, нема збора, он је ипак данас у једном прелазном и недовршеном стању, где ствара свој прави стил. Ако у његову садањем просипању маште, тако несталне а тако свеже и неисцрпне, има нешто што потсећа на ону децу која цртају где год стигну: ја имам осећање да ће његов зрели стил, кад га нађе, бити за нас не мање него епохалан. | Можда Г. Рачки воли српску народну поезију = због тога онако дубоко, што су њој, више него игде, измирене и аналгамисане оне две противности које њега јошразапињу. Само да му је вишеетнографског познавања, Г. Рачки био би идеални интерпрет те поезије, где се налазе заједно: они беспримерно драгоцени сликарски тонови белог лабуда у гори зе· леној; златне јабуке у плавој Бојани; бледог месена на заходу, по коме Мусић креће на војску; сватова у планини чије токе «жуборе на прсима»; ватреног змаја у звезданој ноћи; утва златокрилих над језером; рујних «небеских прилика» на небу ведроме, у очи рата, и т. д. — где се налазе ти фантастични тонови заједно са свим оним реалним клањем и страховитим патњама нашега хајдучког племена. Толико |. Рачки има жеље за визионарском страном наше народне поезије да би га човек често назвао песником више него сликарем. | Међутим, његово осећање за боје заслужује му име сликара у пуној мери. Код њега боја доминира