Prosveta : almanah za godinu ...

НЕПОЗНАТО ДЕТЕ ИЗ 17. ПУКА.

Сунце позно, невесело, жуто, Кукурузно поље увенуто, Ашов звони самртнички круто.

А доносе, доносе их редом: Младост прву загорчану једом, Оне старе с угашеним гледом.

Једно дете, успавани соко,

Тек отвори помодрело око

И прозбори лагано, дубоко: «Капетане, ја не жалим дане,

«Јер где падох, ту ће наше вране «Тела њихна још дуго да хране...»

Па уздахну у учмалу дану.

Курјачица још нас дирну грубље Наредисмо: «Један ашов дубље!»

На Курјачици 1. септембра 1914. сахрањивани су погинули на 100 метара иза стрељачког строја, одмах испред Куртовића Колеба. Равница је све до Прељева и Г. Добрића. Између осталих донесоше и једног кадровца из 17. пука из чете, која је продужила наше лево крило (2. батаљ. У пука П поз.). Кад га спустише крај раке он од једном отвори очи и рече коњичком капетену Татићу: «Не жалим, господине капетане! Али што сам их побио, али што сам их побио...» И издахну.

Сви засузисмо, а капетан Татић нареди те му подубише раку за један ашов. Е

А нико се у оној ватри не сети да му име забележи.

Милосав Јелић.