Prosveta : almanah za godinu ...

— 25 —

Милош Видаковић

Има у причама један мотив како седам суђаја проричу судбину новорођенчета. Најмудрија од њих, повереница мистериозних сила, открива да дете није од овога света него да је намењено смрти још у предисконско доба када су се стварали планови светова и кројиле судбине људи. Постанак овог мотива води порекло од једне загонетне појаве у животу. Хоћу да речем да се често нађе деце с неким вишим опредељењем изван материје и изгледа као да су се јавила на овај свет само зато да изврше неку поруку богова. Исус је у њима видео елиту праведника а Матерлинк их зове «деца смрти».

Кажу да је био од ове деце и Милош Видаковић.

И, доиста, његов живот остао је нерешена загонетка. Сва је прилика да је он становник неког другог света и да му је овај живот био само један ружан сан. Зато је и гледао у људе као у сенке и пролазио између њих разрогачених очи, пренеражен и усплахирен, стрецајући и осврћући се. Страшан му се видео лом на разбоју људских страсти! И заплакао је горко овај бледи мученик. Тада дође смрт и донесе мир своме чеду.

Живот овај протекао је нагло и неосетно као у причи.

Пошавши у свет на науке заустави се у Бечу да студира литературу. Али се не може да обикне у овом граду германских оштрина него одлута за својим симпатијама у Париз и Фиренцу, школе стила и уметности, где је и провео своје последње године осим што за балканског рата оста неколика месеца у Сарајеву као сарадник «Народа». Умро је у Велесу с јесени 1915.

Песме су му штампане већином у «Босанској Вили», «Српском Књижевном Гласнику» и календару «Просвјети». Има, осим тога, у «Народу» неколико фељтона, једини споменици његове високе културе и финоће запажања. Да је остао жив, стекао би угледно место међу нашим књижевницима. И онако је писао с више стила и укуса него многи од признатих. Али — ах, ово пусто «али»!...