Prosveta : almanah za godinu ...

Ол

што су ти људи, одушевљени и свесни, просто срљали у смрт, и што су били поверени неодговорним, а често пута и невештим, вођама. Не може се рећи да су меродавни свуда водило довољни рачуна о њима.

Већ је мало друкчије било за време друге периоде коју треба, ради промене начина ратовања, поделитити на две половине, и то: од почетка овог рата до последње аустријске офанзиве, и после ње. Врховна Команда, присиљена ради неравне борбе да више рачуна на добровољачку помоћ, зна њихов број и одређује им кретање. Сад они улазе често у састав пукова као батаљони и чете, а бивало је случајева да су се образовали и чисто добровољачки пукови. У главном сматрани су као засебне јединице, и као такве у свима борбама у ово време и учествују. Једна од најбројнијих јединица била је «Вукова чета». Образована је у Београду, Нишу и Скопљу настојањем мајора Војина Поповића и његових старих четника који с њиме некад крстарише по Маћедонији. Бројила је одмах у почетку око седам стотина људи и била додељена трећој армији са задатком да чува прелазе на Дрини и одбија непријатеља. Затим долази «Танкосићева чета» са пет стотина добровољаца, највећим делом Босанаца и Херцеговаца, који се задесише у Србији почетком овога рата. Чим су чули да им стари шеф купи добровољце похиташе к њему на Торлак. Задаћа им је била првих десетак дана да чувају престоницу док се не евакуише и док се не доврши мобилизација; а по свршетку мобилизације они одоше у састав прве армије где врше исту службу као и прва чета. У непосредној близини њиховој оперисао је орњачки одред» који сузбијаше непријатеља на фронту Љубовија—Рогачица прелазећи често смелим налетима дубље у Босну, непријатељу за леђа. Изложен таким опасностима, он изгуби и саме команданте за непуна два месеца ратовања. Бројаше око пет стотина људи. «Златиборски одред», у јачини од две стотине и педесет момчади, одликовао се приликом наше офанзиве према Сарајеву у чије улице његови лаки ускоци утрчаваху беспримерном храброшћу. Избегли Сремци образоваше за време затишја, после Поћорекова слома, «Сремски одред» са задатком да брани Београд. У љутим борбама против Макензенових Немаца изгибоше листом,