Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

404 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

После некога времена дошао је за ексархиског митрополита Кирил. Тек онда је међу ексархистима овладала завада. А у једној свађи разних група било је дошло дотле, да су из дворишта тражили да им Кирила спусте кроз прозор, а они ће га, на ножевима, дочекати (Сава Булумач и др.) Ни он није дуго остао. Опозван је био због познатог устанка у једном

делу Бугарске, г. 1876. Писаним податцима, и испитивањем виђених ексархиста онога времена, утврђује се, даље, како се и преко воље већине

лит, у Враци и Софији, па је ренегирао и пришао Ексархији. Патријаршија је, због тога, уложила протест кад је он био назначен за Скопску Епархију. Пре но што је тај спор био и окончан, он је дошао у Скопље, и ако тек 1874. с пролећа, 9 маја (АБСбр. МТ, 191) дошао је у Врање. Више из радозналости, дочекало га је, готово, све хришћанско грађанство. И ако не стоји у извештају онд. ексархиског учитеља о томе Ст. Чомакову (АБСбр. МТ, с. 191), на дочеку је била и српска школа са преко 300 ученика (Годишњ. Н. Чупића, ХХ, с. 221). Милојко В. Веселиновић, који је на овом дочеку предводио српску школу казивао ми је, доцније, да се о дочеку Доротеја договарао с врањским српским првацима, ида су му они оставили на вољу. А због чега је са својим ђацима дочекао митрополита Доротеја, писао је ово у пом. Годишњици: „Овоме поступку диктовала је мудрост, која је брзо уродила плодом: бугарски је владика, после непуна два месеца, позван у Рушчук, оданде упућен у Цариград, одакле се више није ни враћао. Други владика, Кирил, који је доцније дошао, неје имао ауторитета, те су се Срби лакше бранили од насртаја бугарских агитатора и бугараша. Ето. зашто сам и сам био на том владичином дочеку, а на челу српске школе“.

Сутрадан по доласку, Доротеј је ишао у конак у посету кајмакаму. И ту је посету учинио с помпом, какву Врање, дотле, видело није, Пред митрополитом је, у два реда, ишло 58 свештеника, сазваних, за ту помпу, пз околине Врања. Та импозантна, али и смешна, поворка ишла је кроз главну врањску чаршију, и кајмакам се изненадио, кад су свештеници испунили двориште хућумата.

Овај Доротејев корак није се допао ни врањским Турцима. Ако је кајмакам и отрпео ову помпу, није се могао оглушити о говоре ексархиског митрополита, који је држао свештеницима и грађанима, припадницима Ексархије, и ако ни једни ни други те говоре нису ни разумевали како треба. Толико се, ипак, разумевало да ће после Ексархије доћи права слобода за „голем белгарски нарот“ и да ће, једном речи, потећи мед и млеко.

Ако се. сада, разуме, да се митрополит Доротеј, као ренегат, морао напрезати и играти ту улогу, државне власти, и приватни сувременици, то нису подносили. Још, кад се нашло противника, да многе митрополитове речи протумаче према својим интерисима и да властима представе ствар као много страшнију, но што је она уствари била, онда се може појмити, због чега су власти, још од првога дана митрополитова бављења у Врању, биле начуљиле своје уши и добро отвориле своје очи. Све то, тим пре, што је питање опстанка митрополита Доротеја, на положају Скопскога митрополита, може бити, било решено у Царкграду на његову штету.