Prosvetni glasnik

0еколико животописа из српске историје

135

НЕКОЛИКО ЖИВОТОПИСА ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ од уУ ^ИхЛАНА р. Ј/ БАВКИТлА (наставак из XXII свеске 1882. г.) XI СТЕВАН ДУШАН НЕМАЊИЂ, СИЛНН, ПРВИ ЦАР СРПСКИ

Као краљ од 1331—1346. 1. Пре 575 година 1 а у -7 години знамените владе мудрог српског краља, Милутина, баш оне исте године, кад се неки од краљева спремаху да ударе на Цариград и да га освоје: роди се унук Милутину а син Стевану Дечанском, коме на крштењу дадоше име : Душан. У двору родитеља свога, у Зети, оста Душан за мало, само за две године дана, јер и он мораде бити жртва обести Симонидине : и он мораде са ослепљеним оцем својим и братом Душицом, отићи у Цариград — у заточење. Ну, Душан тамо није остао дуже од 6 година, него је као што смо већ напоменули, повратио се с оцем у отаџбину своју, у земљу српску. Видећи у осмогодишњем дечку, младом Душану, изванредне даре, Милутнн га не хте одвајати од себе, него га задржи у двору своме, где се Душап учио свему оном што му је као сину владалачком нужно бидо. Ту му се н разбудио дух поноситости и јунаштва, смелости, мудрости и увиђавности, а туна су му се и зачеде жудње за славом и сјајем. Кад му отац дође на краљевски престо, онда Душан ка „млади краљ" и будућн наследник, доби од свог оца Зету на управљање. У 2^ години својој он је већ учествовао у битци Кустендклској управљајући језгром српске војске и туна се јунаштвом прославио. Ионосећи се славом, на бојном пољу задобивеном, млади и ратоборни Душан не имађаше после тога мира. Он је жудео за славом сјајем и влашћу па с тога одмах пристане уз незадовољну властелу да на силу узме престо старом оцу свом. Стеван брзо искупи војску, допре с овом до Скадра страшно путошећи земљу па и сам двор синовљи поруши. Душан пребегне преко Бојане. Отац га позове да се помнре, али Душан не хтеде никако пред оца нзићи, сећајући се сличног догађаја између оца и деде му. Најзад после многих преговора измире се отац и син и то заклетвама потврде. Али то се опет паруши. Властела се опет завади са Стеваном, па стану наваљивати на Душана, да се дигне нротив оца свог. „Боље нам 1 Године 1308.

је изгинути у својој земљи, него да се нотуцамо по туђој земљи — од немила до недрага — ; ако лн нас не нослушаш, помирићемо се с оцем твојим па идемо к њему, а тебе ћемо оставити у невољи и срамоти"') — рекли су властели између осталог, младоме цару Душану наговарајући га на устанак противу Стевана, оца његовога. И Душан нристане. „Тада се договорише да се купн војска. Мнрно сеђаше Стеван у своме двору Нероднмљн. Други га властели световаше да претече сину намере ; али им он не верова. У том војска Душанова опколи Неродимљу. Како краљ утече у Нетрић, а Душан уђе у краљевски двор, састави се с осталим незадовољницима и пође за оцем у нотеру" 2 . Да се не би Душан помирио с оцем, властели мимо знање Душаново, и, као што смо већ рекли једном, удаве га у граду звечану. Тако Душан у најбољем младићском добу, у 22 години својој постане краљем простране српске краљевине. Ове исте г> дине 1331 у Бугарској буде изабрат други цар, Александар, сестрић убијеног цараМихаила. Душан се не хтедие свађати с Бугарима, већ још утврди цријатељство, оженив се Јеленом сестром Александровом 3 ) који, шта више, призна у неколика зависност од Душана. За там заједно и он и бугарски цар ударе на Грке и у току од три године, Душан је овладао свом западном половином Македоније (до Сереза и Амфиноља на Струми) у којој је већином српски живаљ био. Почетком треће године добегао је Душану великодостојник одметник грчки, Срђан (Сергијан), који је био заповедник у западним областима грчким па је добро познавао земљиште и доста је допринео што су Срби могли овладати овим земљама које су биле по влашћу грчком. У лето те године (1334), Душан

1 Рајић Л стр. 717. 2 Истор срп. народа. Написао А А. Мајков превод Ђ. Даничића страна 44. 3 ) Ова брачна веза Душанова била је неповољна народу, и он је своје негодовање изразио у песми : женидба Душанова, стављајући оне разпе препоне, које су ђоја »Латини« чинилн Душаиу и које је савладало »млађано Бугарче.»