Prosvetni glasnik

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

шогу поједина слова кредом или иисаљкои на таблици надртати '). Разлпковање као и име слова онда ће се у кратком времену запамтити, у опште овај посао не треба дуго да траје. Али еад настаје тешиоћа — како треба радити, са речима. По што су речи састављене из гласова, то изгледа да је најпростије, да се од гласа појединих слова прелази на глас њихове комбинације (рег) *). По што дете научи и уиозна р, и, I, онда се мора узети, да ће оно умети изговорити реч ри1, кад је види написану. Тако би доиста и било, кад би се свако слово изговарало онако исто у свези с другнма, као што се изговара за себе, што у осталом (с обзиром на нашу неправилну ортогра®ију) за гласнике и вреди, али не за сугласнике, по што ми не можемо да изговоримо експлозивне гласове р, к, I, Ђ, Л, и т. д. без гласника. Сугласници т, и, г, и пискавци могу се изговорити и без гласника, али кад их хоћемо да именујемо, онда нам опет треба један нарочити гласник, ет, аг, е&$. Ово ученик мора што је могуће пре појмити. А то ће он постићи по што се извеџба како се сугласници упутребљују у речима, те тако да га после не збуњују они гласници, који се употребљују само за то, да би се могао именовати један сугласник. Треба мало веџбања на лакшим : раГ, риГ, рор, 1ар, па да се упозна, какО се р у различним везама употребљује. Учитељи сад много иолажу на то, да се ') Имао оам прилике да у дечијим Забавшптима видим, да је и ово мотуће. кад се деца најпре добро извеџбају у простијим ручним радовимаи елементарном цртању. Међу тим, ово цртање може да се замени и другим начином представљања слова а да буде исто овако јасно, као кад би ученик и нацртао. За ово служе многа забавна занимања у Дечијем Забавишту, које треба и рад аисања да се унесу у основну школу. г ) Ово потпуно вреди за српски језик: осгало, даље односи се на енглески језик у коме се иста слова друкче изговарају, и за то задржавамо у тексту наведене примере с латинскпм словпма, а еаглеским речима. Преводидац.

кратке речи одмах целе изговоре, а да се пре тога не сриче, и стара метода срицање строго се осућује и одбацује. Мени није са свим јасна разлика између те две методе. Обадве долазе на исту цељ носле иредуготовних привремених корака. Много је важнија тешкоћа, која се појављује услед неправилностп срицања. Кад се дете у првим лекцијама почне учити да изговара речи: &о, Ао-гв, И ве1 оп, онда оно мора, као кад би учило хинеске знаке, да учи сваку реч за себе редом, а не може по изговору и словима једне да зна како се она друга изговара. Гласник о тројако се изговара, г двојако, а 8 такође двојако. Без сумње, после неког времена долази те се понављају речи са једнаким изговором појединих слова, те се по једној одмах може да зна и изговор друге, која има слова с једнаким изговором. Али ту опет ученик мора да иази на оно различно изговарање појединих слова, које увек остаје са две до три разлике, по што он никако не може само по словима одредити како се реч и изговара; те према томе је онај Хинески принцип само ограничен, али никако уклоњен. Изгледа, да је најбоље, да се с ученицима прво предузме метода потпуно једнаког шчитавања (да се не пази на различан изговор појединих слова), те да они добијају представу правилности, а у исто време упознаду и глас слова, као се она за себе изговарају. Ово није тешко за гласнике а, е, г, и, по што се исти с кратким гласоударом а1, 1>е1, И, по1 са једним сугласником уза се, скоро са свим једнако изговарају. Сем тога, могу се за неко време оставити на страну неправилности, које сугласници стварају. На овај би се начин још одмах у почетку образовао појам о правилности и сагласности. За отегнут тон (глас) четири гласника узима се у помоћ обично неколико слова, несрећом на неиравилан начин, а ниак тако