Prosvetni glasnik

518

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

питна се страна бележп са свим у другој рубрици под насловом „вдадање". Ово је за цело једна важна новост, коју нам г. Ј, Миодраговић на дољу шкодовања открива. Та, за име божје, је ли и ко још видео или чуо да се за непажњу у иисменим задацима некоме бележи слаба оцена у рубрици за оцену владања ? Али не само то, него у целом скоро свету има нарочита рубрика, где се даје оцена из марљивости, вредноће и пажње. У нас те рубрике нема. А за што ? За то што се рачунало да онај који не пази тај и не зна, дакле у њега је оцена за науку у једно оцена и за пажњу. Али је тај разлог, по мом мишљењу, неоснован. Знање може бити ироизвод даровитости и раније спреме, а не ресултат марљивости и иажње, као год што и обрнуто незнање може бити ироизвод немања дара, а не оскудица пажње. Ну било да је једно или друго , у школи ваља да се о иажњи нарочити рачун води, и да се та врлина у васпитаника засебно иегује, а не да се оцена знања са оценом нажње снаја, те због тога често ни сами родитељи не знају, због чега њихова деца у науци храмљу. Тако стоји са оценом пажње у школи. Нека сада г. Ј. Миодраговић и поново тврди, да се оценама из писмених задатака васиитна страна не мери, него да сетоједино у рубрици за владање оцењује : у томе му за цело неће нико сметати, а најмање ћу ту потребу ја с&м имати, да се још који пут на ово питање враћам. У својим „допунама и објашњењима" г. Ј. Миодраговић нашао је за нужно да нравда своје раније тврђење о оценама из писмених задатака Не да правда, него да понуни празнине пређашњег свог мишљења. Али овај пут тај му је посао испао много неприкдадније него и онда, када је мој предлог о тим оценама први иут напао. Шта треба радити са оценама из писмених задатака ? Треба ли и те оцене рачунати као и оцене усмених одговора ? Мој предлог у томе је познат : оцене писмених задатака треба у дневнНку водити, али те оцене никако не рачунати као до сада, него оставити савести и увиђавности наставниковој да те оцене узме онако и оно-

лико у обзир, колико се учнни да је најправичније и за наставу најкорисније. — То не ваља — вели г. Миодраговић него треба да је правилима „остао опај карактер, да она дауу араво наставницима у ареауненим школама, да могу давати задатке и рачунати оцене из пих, ако не би досиео да исаита све усмено и да оцену из говора. Но онда је излишно да проиисује колико из ког предмета. За овај циљ довољно је један пут, један задатак, а ако наставнику то не би било доста, онда да може дати и више пута".') — Ви тиме своје тврђење сами потирете, одговорих му ја. — Јер ако је истина то што ви тврдите, да би наставник себе багателисао, ако те оцене не би рачунао, онда је и то истина да би сви задаци, осим тога једнога, служили само на то, да наставник себе пред ђацима омаловажи. — Нисам ја тако мнслио, вели г. Ј. Миодраговић, него сам ја мислио Ђ онима који нису говорили да се рачуна оцена из иисменог рада , т. ј. задатка. Али свима да се да" 2 ).... Не, нисам ни тако мпслио, него само „казао" (овде је морао дуго и дуго застати да нромисли куда ћемо на коју ли страну) „да нисмени радови, као писмена вежбања, вежбања умна, као духовна гимнастика, буду обавезни за све, и да се свима и оцене из њих рачунају. А правила о тим ннсменим задацима да дају наставницима у препуњевим школама нраво, да се и сама оцена из њих рачуна као оцена 3 ), пошто би многи ученици остали без оцене". 4 ) У једном истом чланку, дакле, тражи се да се оцене свима рачунају и да се не рачунају свима ! . .. Красан и прекрасан иример доследносги.

У овим досадашњим врстама, ја сам одговорио на све важније примедбе, које се тичу писмених задатака у школи. Устреба *) Пиомени радови у насгави и васпитању од Ј. Миодраговића (( Просв. Гласн.« 1886. год. ~) «Просв, Гдасн.» за 1887 стр. 234. 3 ) Као да данашња наша правила нешто друго прописују ! 4 ) „Просв. Гласк». да 1887 втр. 200.